Вељко Жижић — разлика између измена

Bio je aktivni ucesnikučesnik [[Народноослободилачка борба народа Југославије|NOB]]-a od [[13. јул|13.07.]][[1941|1941.]] godine, jedan od organizatora ustanka u [[Шавник|šavničkom kraju]], komandant bataljona Durmitorskog [[Партизански одреди Југославије|NOP odreda]] u [[Четврта пролетерска црногорска ударна бригада|Četvrtoj crnogorskoj proleterskoj brigadi]], zatim načelnik štaba Korpusa i komandant Grupe brigada, te i komandant [[Шеста црногорска бригада|Šeste crnogorske udarne brigade]] koja je oslobodila grad [[Никшић|NiksićNikšić]] dana [[18. септембар|18.09.]][[1944]]. godine.<ref>"Šesta crnogorska narodno-oslobodilačka udarna brigada" ''-'' ZBORNIK SJEĆANJA. Titograd: NIO "Pobjeda". 1983.</ref>

Veljkovog oca Jovana i rodjenogrođenog brata Milana sa još četvoricom članova porodice Žižić, streljale su italijanske okupacione snage u jesen [[1941|1941.]] godine u [[ПљевљаПљевљима|Pljevljima]]. Naime, po okončanju Bitke na Krnovu, u kojoj su italijanske jedinice doživele značajne gubitke, kao ljudi od ugleda, a ujedno i članovi Veljkove najuže porodice, pozvani su Jovan Žižić i njegov najstariji sin Milan, na pregovore sa [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|italijanskim okupacionim snagama]]. Kako je u pitanju bila prevara, obojica su sa nekolicinom članova porodice Žižić, najpre uhapšeni, a potom i streljani, sve sa ciljem odmazde, zastrašivanja i slamanja ustaničkog otpora u [[Тринаестојулски устанак|okupiranoj Crnoj Gori.]]

Kao diplomirani pravnik posle rata je postavljen na funkciju vrhovnog vojnog tužioca, na kojoj funkciji je bio zadužen za očuvanje zakonitosti u [[Југословенска народна армија|JA]]. Na sudjenjusuđenju načelniku Štaba Vrhovne komande [[Југословенска војска у отаџбини|Jugoslovenske vojske u otadbini]], [[Драгољуб Михаиловић|Dragoljubu Mihailoviću - Draži]], vrhovnog vojnog tužioca je zastupao [[Милош Минић|Miloš Minić]], koji je napisao nacrt optužnice protiv vodjevođe [[Четници Драгољуба Михаиловића|četničkog pokreta]]. <ref>http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1298078%20</ref> Ukazom [[Президијум Народне скупштине ФНРЈ|Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije]] od [[16. децембар|16.12.]][[1947]]. godine, Veljko je unapredjenunapređen u čin [[Генерал-мајор|general-majora]] [[Југословенска народна армија|Jugoslovenske armije]].

Zbog odbijanja da ucestvujeučestvuje u [[Информбиро монтирани судски процеси|sudsko-političkim procesima pristalicama tzv. Informbiroa]], najpre je sa navedene funkcije uhapšen dana [[21. фебруар|21.02.]][[1950]]. godine, a potom i osudjenosuđen Presudom Vojnog suda u [[Београд|Beogradu]] br.238/51 od [[7. март|07.03.]][[1951]]. godine na 14 godina strogog zatvora sa gubitkom svih gradjanskihgrađanskih prava u trajanju od 3 godine, a po isteku navedene kazne, kao na i gubitak čina [[Генерал-мајор|general-majora]] [[Југословенска народна армија|JA]]. Ostaće upamćena Veljkova rečenica koju je izgovorio sa mesta VrvovnogVrhovnog vojnog tužioca: "Ja neću slati ljude na robiju zbog njihovih misli." Pomilovanjima [[Савезно извршно веће|Saveznog izvršnog veća]], na čijem čelu se nalazio [[Јосип Броз Тито|Josip Broz Tito]], od dana [[29. новембар|29.11.]][[1954]]. i dana [[29. новембар|29.11.]][[1957]]. godine, zatvorska kazna bila mu je umanjena na deset, odnosno sedam godina strogog zatvora, a gubitak gradjanskihgrađanskih prava na dve. Na robiji je ukupno proveo 2836 dana i to u zatvoru "[[Главњача|Glavnjača]]" u [[Београд|Beogradu]], zatvoru "Bileća", kao i logorima "[[Затвор Голи оток|Goli otok - Petrova rupa".]]''{{Цитат|Tad se dogodila jedna vrlo zanimljiva stvar. Kad su isljednici završili posao, materijal protiv nas dali su vrhovnom vojnom tužiocu i Vrhovnom vojnom sudu radi podizanja optužnice. Međutim, oni odgovoriše da u svemu tome nema elemenata krivičnog djela, da su to partijske pobune i prekršaji i da za to možemo biti samo partijski kažnjeni. Predsjednik suda je bio general Krdžić, a tužilac Veljko Žižić. Kad su ovi odbili, pozvali su njihove zamjenike Lakovića i Lakića. I oni su odbili. Sve su ih pohapsili i poslali na Goli otok. Zamisli, koliko su ti ljudi tada bili hrabri!}}'' <ref>"Ibeovac - Ja, Vlado Dapcevic" - Slavko Ćuruvija, "Filip Višnjić" Beograd 1990.</ref>([[Владо Дапчевић|Vlado Dapčević]])''{{Цитат|''Po savesti pravnika, komuniste i čoveka visoka morala nije se mogao uklopiti u kampanju opšteg progona svih komunista u armiji koji se u novonastaloj situaciji nisu mogli snaći ili složiti sa rukovodstvom. Jedno je bila krivična radnja, a drugo pravo članova Partije da u ovoj situaciji imaju i svoje mišljenje, bazirano na činjenicama, vlastitoj proceni situacije, pa i na logici. Zbog ovakvog svog stava nije mogao udovoljiti zahtevima i željama partijskog i državnog rukovodstva, naročito ako se radilo i o odstupanju od zakoskih propisa. Pričao mi je neke pojedinosti o tome. Maršal Tito se, na primer, bio žestoko okomio na Sretena Žujovića zbog podvajanja stava o Rezoluciji i odbijanja da se sa ostalim članovima partijskog rukovodstva suprotstavi Sovjetskom savezu. Osim čina i funkcija naumio je da mu oduzme i Partizansku spomenicu 1941, sa dobijenim odlikovanjima. Kad je o tome konsultovao vrhovnog vojnog tužioca, ovaj ga je bez ikakvog okolišanja upozorio: "Odlikovanja mu možete oduzeti, ali mu se Partizanska spomenica po zakonu ne može oduzeti. Stekao ju je svojim neprekidnim učešćem u ratu i revoluciji od početka do kraja. To je nesporno i to mu zakon garantuje''.}}'' <ref name=":0">"U Titovim fabrikama "izdajnika"" - Milivoje Stevanović, "Kultura" Beograd, 1991.</ref>(Milivoje Stevanović - Dolinski)''{{Цитат|''Vojni tužilac, general Veljko Žižić, bio je uhapšen i poslan na Goli otok jer nije hteo da šalje na robiju mimo zakona, pa je izgledalo da je "nedovoljno oštar''" ''(Marković 1987:79-80; Kovačević i Rastoder 1989: br.81; Perućica 1990: 55,161).''}}'' <ref>"Non Cogito Ergo Sum: Eseji o Golom otoku" - Božidar Jezernik, "Mediterran Publishing" Novi Sad, 2012.</ref>(Božidar Jezernik){{Цитат|Gotovo dvije godine će vrhovnom vojnom tužiocu, tada generalu Iliji Kostiću biti potrebno da pripremi sudjenje dvojici navodnih Arsovih saputnika u bjekstvu - Generalu Branku Petričeviću i pukovniku Vladi Dapčeviću. Dogodilo se to tek početkom juna (1-4) 1950. godine. On je u međuvremenu došao na mesto generala Veljka Žižića, koji je, kao i predsjednik Vrhovnog vojnog suda, general Mirko KrdzićKrdžić, te pukovnici pravne struke Milija Laković, Vlado Lakić i Vujadin Ćetković, odbio da tuži i sudi po policijskoj prijavi, "bez pravnog osnova za krivično gonjenje", jer je, u većini, bila riječ o ljudima koji su samo nešto i negdje rekli, ali bez činjenja krivičnog djela i bez posljedica za interese zemlje i naroda. Svi ti "neposlušni i nepodobni pravnici" dobili su od vojnih sudova kazne od 10 do 12 godina strogog zatvora, s tim što je KrdzićKrdžić, surovo mučen i ponižavan, neznano gdje u mreži beogradskih apsana umro u toku istrage.}}<nowiki> </nowiki><ref>"Arso R. Jovanović, Vojskovođa s oreolom mučenika" - Ivan Matović, "Medija centar odbrana" Beograd, 2001.</ref>''(Ivan Matović)''

Veljko i Radmila su rehabilitovani odlukom Višeg suda u [[Београд|Beogradu]] koja je postala pravnosnaznapravnosnažna dana [[1. децембар|01.12.]][[2014]]. godine. Od posledica mučenja i prebijanja u navedenim kaznionicama [[Југославија|Jugoslavije]], oboje su patili i bolovali do same smrti.