Ираклије I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Поправљене везе: Картагина → Картагина (град) |
м Разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 33:
== Биографија ==
Ираклије је био син Ираклија Старијег, егзарха Африке, који се истакао по својим побједама извојеваним над Персијанцима, а који је потицао од једног другог Ираклија (из Едесе), захваљујући коме је провинција [[Триполитанија]] повраћена од [[Вандали|Вандала]] за вријеме владавине [[Лав I|Лава I]].
Ираклије Млађи, предмет овог чланка, рођен је у [[Кападокија|Кападокији]] око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци [[Фока (византијски цар)|Фокину]] неподношљиву тиранију.
▲Ираклије Млађи, предмет овог чланка, рођен је у [[Кападокија|Кападокији]] око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци [[Фока (византијски цар)|Фокину]] неподношљиву тиранију. <br />
Овај владар, убица цара [[Маврикије|Маврикија]], чији је пријесто узурпирао, починио је таква нечувена звјерства и рђаво управљао државом на тако ужасан начин, да су скопчане завјере у свим провинцијама у циљу да се он лиши нечасно стечене круне. Главни завјереник био је Крисп, Фокин таст, који је подстицао Ираклија Старијег да се придружи подухвату. Двије године је мудри егзарх одбијао да дигне отворену побуну, али је своје непријатељске намјере испољавао забрањивањем извоза жита из Африке и Египта у [[Константинопољ]]. Тако је стварао незадовољство међу житељима пријестонице, који су готово потпуно зависили од љетине из Африке. Затим је царској ризници ускратио од прихода своје провинције и коначно обећао отворену подршку Криспу, који му је понудио царску круну. Њу је, међутим, егзарх одбио, позивајући се на своје поодмакле године. Умјесто да сам пође у подухват, послао је свог сина Ираклија са флотом, а братића Никиту и његовог помоћника Грегорија (или Грегору) са војском са којом је требало да наставе путем Египта, Сирије и Мале Азије. Кренули су из [[Картагина (град)|Картагине]] јесени 610. године. Постоји чудна прича да онај ко први стигне у Константинопољ треба да постане цар. Али флоти је потребно само двадесет дана или двије недјеље од Африке до Босфора, док ниједа војска не може да стигне од Картагине до Константинопоља за мање од три мјесеца. Када се Ираклије појавио са флотом пред Константинопољем, Крисп је дигао устанак. Ираклије се на силу пробио до [[Златни рог|Златног рога]], а цар, напуштен од својих плаћеника, сакрио се у палату. Када је Фока доведен пред Ираклија, побједник је узвикнуо: „Биједниче, зар на такав начин да управљаш Царством?“ „Управљај њим боље“, био је чврст одговор. У налету вулгарне страсти, Ираклије је царског заробљеника оборио песницом на земљу и изгазио га ногама.
Линија 41 ⟶ 43:
== Спољна политика ==
== Црквена политика ==
У црквеној политици император Ираклије познат је по томе што је уз помоћ константинопољског патријарха Сергија покушао да превазиђе расцјепканост помјесних Цркава царства, а и оних изван њега, насталу богословским сукобом из доба Халкидонског сабора.
Смисао његових реформи (630. године) био је у налажењу сагласја међу присталицама и противницима [[Четврти васељенски сабор|Халкeдонскога сабора]], тј [[Диофизитизам|диофизитима]]-халкeдонитима и [[Монофизитизам|миофизитима]]-антихалкeдонитима. У процес су били увучени и диофизити сиро-персијске ([[Несторијанство|несторијанске]]) традиције [[Црква Истока|Цркве Истока]].<ref>''Селезнев Н. Н.'' [http://east-west.rsuh.ru/article.html?id=67105 Ираклий и Ишоʿйав II: Восточный эпизод в истории «экуменического» проекта византийского императора] // Символ, Вып. 61. (Париж-Москва, 2012), С.280-300.</ref><br />▼
▲Смисао његових реформи (630. године) био је у налажењу сагласја међу присталицама и противницима [[Четврти васељенски сабор|
По наговору патријарха Сергија Цар написа исповиједање вјере и назва га Ектесис тј Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као [[монотелитство]] и нареди да сви морају тако вјеровати. <br />▼
▲По наговору патријарха Сергија Цар написа исповиједање вјере и назва га Ектесис тј Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као [[монотелитство]] и нареди да сви морају тако вјеровати.
Овој и оваквој вјерској политици и издајству православне вјере успротивио се одлучно свети [[Максим Исповедник|Максим Исповједник]] и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски (634-638).
У то вријеме умре патријарх Сергије и на његово мјесто дође Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вјере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу
Четири деценије касније (681. године), на [[Шести васељенски сабор|Шестом васељенском сабору]] монотелитство је проглашено јересју. Сходно томе, [[дохалкедонске цркве]] ([[Црква Истока]]) сматрале су за јерес диотелитство.
| |||