|
Четврта песма, „''Каравиље, лане моје''“ представљена је градацијама у неколико строфа. „''Играли се коњи врани''“ је пета мелодија, а шаљива песма „''Рече Чича''“ је шеста. Седма песма „''Протужила пембе Ајша''“ је дует [[тенор]]а и [[бас]]а. Осми је кратак мотив „''Имала мајка, јадо''“. Ефектно финале прве руковети представља песма „''Имала баба једно момче''“.
Почиње као неко момачко дозивање:
Бојо ми, Бојо, драга душо моја.
у киту те китим,
за фесом те носим,
Дођи, драга, седи, драга, хај, хај, хај!
Дођи, драга, до мене.
У овом, првом елементу имамо, поновљено, до 2 такта унисоно у октавам, а по 2 у хармонији и, затим 7 тактова опет хармонизованих.
Лака у карактеру, а полетна, ова мелодија је типична за Србију. Њу затим одмењује , ведрином и бојом дурског тоналитета:
Јарко сунце обскочило.
селе, жетва је,
хај, хај, хај!
Устај, не спавај!
Као фактура, све ово личи још на школски задатак из једноставног контрапункта с фигурацијама у средњим гласовима. У доброј извођачкој техници, потчињеној финијем звучно-психолошком моделовању и сликању, овај ће став баш као код класика, увек изазивати упечатњиву импресију слике.
Потом се враћа на први метод, понавља га у целини, а затим прелази на нови, трећи мотив:
Што ти је, Стано, мори,
што ти је Стано?
Еј, достум – Станчице,
млада, зелена!
Ову мелодију, у типичном варирању наше молске квинте са додиром велике сексте, ваја соло тенор уз шапат четворогласног збора, искључиво на слогу „ој!“. Прекидајући овде текстуалну низ , композитор даје нову варијанту „момачког дозивања“ и „девојачког одговарања“ :
Каравиље!
Каравиље, лане мој’
Кара ли те мајака?
Нит ме кара,
нит ме кара, лане мој’,
нит ме разговара,
већ ме шаље,
већ ме шаље, лане мој’,
на Дунав на воду.
У тежњи да у питму живог става да што јаче акценте и, у исти мах, да начини ефектну градацију, Мокрањац примењује једно познато техничко средство које се више користи у инструменталној музици. Односно пише синкопирања и акценте на неакцентованим местима, у свим гласовима сем у оном који носи мелодију.Међутим, он је као упев неправилно унусоио слогове „ла, ла, ла, ла“, којих у балканском фолклору колико знамо нема. Тих је варијаната безброј и у осталим руковеетима. Међутим, као нека лепа слика на хоризонту пред нама се јавља у следецем стиху:
Играли се врани коњи...
Широко распевана дурска мелодија, помакнута затим у виши и шири регистар, она ће се, као фино извучена линија , спустити на свој полузавршетак на квинти доминанте, где слика ишчезне.
Лако и природно се уклапа у следећи елемент. Док први тенор развија једну живахну и ведру мелодију, упркос у молској лествици којој је (g-moll) дотле кроз остале гласове композитор спроводи текст припева, тако да нам се чини као да слушамо звук неког дудука или гајди:
Рече чича да ме жени,
дуду, реду, реду!
Синоћ рече – јуторс неће –
дуду, реду, реду!
Хармонијски став „строг“, а сав у свежини коришћења датих могућности варијабилности,изненађује, у каденци, духовитом модулацијом, припремањем следећег елемента:
Протужила Пембе Ајша:
Дертлија сам него наша!
Како нећу дертли бити,
Кад ме слина туга мори:
Што ја волим, не даду ми,
А што нећу, намећу ми!
Цела та епизода од нека 22 такта изгледа мало усиљено и сречава јасноћу стила, који се, и у овом почетночком раду пробија. Елемент за њим непосредно нас враћа у бисте Мокрањчеве воде.
Имала мајка, јадо
две девојке, ладо,
Ибар водо, лане мој’,
носи лудо малено! Ој!
Док баритони и баси, двогласно, експонирају ову метрички занимљиву шестотактну мелодиј, тенори, први и други, контрапунктирају с упретањем упева „јадо, ладо, лане мој!“ да се, у продужетку промени улога тенора и баса, док, затим цео хор у пуном звуку, не достигне кулминацију која ће се најзад изгубити у пијанисиму.
Обадве се, јадо,
разболеле, ладо,
Ибар вода, лане мој’,
Носи лудо, малено!
Мокрањац овде, као што ће то чинити и касније, често користи једну типичну карактеристику што је налазимо у текстуалном плетиву нашег лирског фолклора. То је употреба, примена речи, фраза, узвика и томе слично, који се уплићу у текст и мелодију, мада немају директну логичну везу са текстом релативне песме. У тежњи да појача јединство композиције, Мокрањац, после овог карактеристичног предаха, наставља одједном друуги стих трећег елемента, опет са тенор соло и збором и, у стпуктури као и први пут.
Наслони главу, Стано, на мене!
Еј, достум Станице, млада, зелена!
Ту меланхолију изражену не само карактеристичном мелодијом и суптилним третирањем хармонијских везива, који се завршава у Е-dur-у, прекинуће прелаз у финални Allegro scherzando у D-dur-у. Такав прела, непосредан, има увек известан сангвинистичан акценат у себи.
Имала баба једно момче,
Дај ми га бабо, дај, дај, дај,
Еј, да га китим и да га љубим,
да му купим свилен фустан
срмали јелече!
У целој линији овог финала, у сталној градацији врцају искре духовитости надметањем појединих гласова и појединих мотивских фраза: ко ће и где ће боље да осветли композиторово расипање овог ватромета до феноменалног последњег акорда. Он гарантује успех!
== Друга руковет, ''Из моје домовине'' (1884) ==
Песме три мелодије које сачињавају ову руковет су: „''Осу се небо звездама''“, „''Смиљ Смиљана''“ и „''Јесам ли ти, Јелане''“. За њима следи [[баритон]]ски соло „''Маро Ресавкињо''“. Руковет се завршава духовитом песмом „''У Будиму граду''“.
Осу се небо звездама,
Звездане дане, мој мио брале!
И равно поље овцама,
Звездама нема Данице,
Звездане дане, мој мио брале!
Овцама нема чобана.
На први поглед, већ нам метрички тип овог осмерца привлачи пажњу. Интересантно је то што се овде јавља строфичан облик од 3 стиха, ако узмемо упев као други стих; врло ретка појава у нашем лирском фолклору.
Мелодија се истиче мекоћом молске квинте, с које се спушта на други ступањ; још је карактеристичнија мелодија упева од 4 тона. Хармонијски, Мокрањац овде врло успешно слика бескрајан мир идиличне слике, да би, прекинувши, узео само први стих новог елемента:
Смиљ - Смиљана покрај воде смиље брала.
Тим кратким дванаестотактним интермецом композитор пружа благ ритмички контраст уводу, да би припремио трећи став, који ће се доста изразити широм интерпретацијом текста:
Јесам ли ти, Јелане,
Говорио, дивна Јело,
да не растеш, Јелане,
покрај друма, дивна Јело,
где пролазе, Јелане,
четовође, дивна Јело,
и проводе, Јелане,
своје чете, дивна Јело!
Понекад је инстинкт умео да повуче Мокрањца у чисту инструменталну концепцију, тако да би овај одељак у моцартовској форми с почетка звучао као комбинација рога и фагота, затим обое, кларинета и фагота, код не прихвате Tutti, наравно све mutatis mutandis, у релативним регистрима и логичној апликацији.
Принцип контраста појачава првенствено ритмом, па звучном бојом. Претпоследњи мотив је сведен опет само на 2 почетна стиха:
Маро, Ресавкињо,
Је си л’ вид’ла, Маро, ресавске јунаке?
Ову мелодију мокрањац поверава соло баритону, кога подржава четворогласни мешовити хор потпуо упрошћеном хармонијом на доминанти и тоници припева „ој!“. Тешко је простије замислити једноставнију звучну слику а толико стилски чисту.
И за крај ове руковети , Мокрањац нам је приредио велико финале:
У Будиму граду чудно чудо кажу,
Хм, хм, је л’ истина, чудно чудо кажу!
Миш посеја проју по јежеву пољу,
Хм, хм, је л’ истина по јежеву пољу!
Нарасла је проја мишу до колена,
Хм, хм, је л’ истина, мишу до колена!
Мишу до колена, жаби до рамена,
Хм, хм, је л’ истина, жаби до рамена.
== Трећа руковет, ''Из моје домовине'' (1888) ==
* Дело Стевана Мокрањца, Петар Бингулац, Београд 1981.
* Приказ композиција, [[Властимир Перичић]], Београд 1981.
* „Стеван Ст. Мокрањац“ – Петар Коњовић, Нови Сад 1984.
[[Категорија:Музика]]
[[Категорија:Српска култура]]
|
