Међународно приватно право — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м је променио име чланку '''Međunarodno privatno pravo''' у Међународно приватно право: текст
везе
Ред 1:
'''Међународно приватно право''' је грана права која се бави надлежношћу судова[[суд]]ова, правом[[право]]м које се примењује на [[спор]] са елементом иностраности и признањем и извршењем страних судских и арбитражних одлука. Одлучујућа особина ове гране права је да она решава грађанске спорове са елементом иностраности.
==Елемент иностраности==
Једна од основних особина права уопште је његова територијална ограниченост. Судови једне земље, по правилу, не могу одлучивати о споровима који са тим судовима немају никакве територијалне везе нити могу применити право сопствене државе у тим ситуацијама. По аналогији, стране судске одлуке не производе исто дејство као и домаће.
Елемент иностраности је чињеница везана за спор која може довести у питање домаћи карактер спора, тиме га претворити у страни и самим тим активирати правила [[МПП]]-а. На пример, странке у спору могу бити страни држаљани или имати пребивалиште у иностранству, сам спор је могао настати у страној земљи или је пресуда тамо донета и треба да буде призната у домаћој земњи. Другим речима, елемент иностраности ставља у дејство правила МПП-а.
Судови морају по службеној дужности да пазе на инострани карактер спора и да примене правила МПП-а.
==Надлежност судова==
Ред 8:
Разликују се општа надлежност, која може увек бити примењена и посебна, која постоји само ако се стекну неке додатне околности. Правило опште надлежности, на пример, је правило да туженик може бити тужен у држави чији је држављанин. Правило посебне надлежности је, на пример, правило да се може тужити у држави где је настао штетни догађај.
 
У [[Европска Унија|Европској Унији]] правила о међународној надлежности су регулисана у грађанским споровима су решена у Бриселској[[Брисел]]ској регулативи о признању и извршењу судских одлука из [[2001.]] (претходно Бриселска конвенција из [[1968.]]) Основна надлежност тамо постоји ако туженик има пребивалиште у некој земљи чланици (члан 2). Посебна надлежност је решена у члану 5. који говори, између осталог, о уговорима и о штетним догађајима.
==Колизионе норме==
Када једном суд преузме надлежност, потребно је да одлучи о томе које ће се право применити на спор.
Странке у великом броју случајева имају могућност да саме одлуче о томе (аутономија воље) али ако оне то не учине, закон о МПП-у одређује које се право примењује. То је најчешће право са којим се спор најуже везан.
 
Закони одређују право које се примењује на уговор у одсуству договора странака. Тако Римска[[Рим]]ска конвенција из [[1980.]] године, која важи у земљама чланицама ЕУ, каже да је то право државе где роба има бити испоручена.
 
==Норме обавезне примене и јавни поредак==