Харизма — разлика између измена

[[Датотека:Харизма је посебност.png|мини]]

[[Датотека:Особа са харизмом.png|мини]]

 

[[Категорија:Грчки изрази]]

[[Категорија:Антропологија]]

“Харизматични” преусмерава овде. За друге употребе, види Харизма (разјашњење)

Термин харизма има два смисла: (1) неодољива привлачност или шарм који може инспирисати оданост у осталима, (2) Богом дана моћ или таленат. У првом смислу, академици у политичким наукама, психологији, и менаџменту користе термин “харизма” да опишу да одређени тип вође има “симболични лидерски утицај укорењен у емоционалним и идеолошким основама”. За неке теолошке употребе термин се скраћује на харизм, са значењем у смислу број 2. Од 1950-их, термин се широко употребљава, са варирајућим значењима, у религији, друштвеним наукама, медијама, и широм западних друштава.

 

Енглески термин харизма воид порекло од Грчке речи χάρισμα (кхáрисма), која у преводу значи “слободно дата наклоност” или “поклон грациозности”. Термин као и његова множина χαρίσματα (цхарисмата) воде порекло од речи χάρις (цхарис), која у преводу значи “грациозност”. Неки деривати овог корена (укључујући и “грациозност”) имају слична значења као модерни смисао харизме личности, као што су “пун привлачности или шарма”, “љубазност”, “подарити услугу”, или “бити фаворизован или благословен”. Штавише, прастари Грчки дијалект који је широко био распрострањен у Римским временима користио је ове термине без конотација које се могу наћи у модерним религиозним употребама. Прастари Грци су примењивали харизму личности на своје Богове; на пример, приписивали су шарм, лепоту, природу, људску креативност или плодност Богињама које су називали Харите (Χάριτες).

Теолози и социолози су проширили и модификовали оригинално Грчко значење на два изразита смисла наведена изнад. Ради лакоће референцирања, назваћемо први смисао харизма личности а други Богом дана харизма.

Савремена харизма ипак одржава несводљиви карактер који јој је приписан од стране Вебера: задржава мистериозне и недостижне особине. Медијски коментатори често описују харизму као “X-фактор”. ... Енигматске карактеристике харизме такође указују и на везу – бар у извесној мери – са најранијим манифестацијама харизме као спиритуалног дара.

 

Хебрејска бибилија и хришћанска библија помињу развој Богом дане харизме. У хебрејским текстовима идеја харизматичног вођства се углавном сигнализирала употребом именице хен (наклоност) или глагола ханан (показати наклоност). Грчки термин за харизму (грациозност или наклоност), и његов корен цхарис (грациозност) заменили су хебрејске термине у Грчком преводу хебрејске библије (трећи век П.Н.Е. Септуагинт). “Парадигматични имиџ харизматичног хероја је личност која је примила Божју наклоност”. Другим речима, Богом дана харизма примењивана је на дубоко поштоване личности.

Стога, источно медитерански Јевреји 1-ог века Н.Е. имали су дефиниције цхарис-а и цхарисма-е које су присвајале многа значења пронађена у грчкој култури и духовним значењима из хебрејске библије. Из овог лингвистичког наслеђа спојених култура, у првом коринтском писму, апостол Павле каже да је свети дух даровао индивидуе или групе харизмом и харизматом, “даром Божје наклоности”. За Павлета, “постоји јасна разлика између харизме и хариса; харизма је директан резултат Божјег хариса или наклоности”.

Ова дијалектична значења изазвала су приметне промене у пентекостализму крајем 19-ог века, и харизматичним покретима у неким главним црквама средином 20-ог века. Дискусија у секцији религије 21-ог века бави се значењем харизме у овим и другим религијским групама.

 

Основа модерног секлуарног коришћења води порекло од немачког социолога Макса Вебера. Он је открио термин у делима Рудолфа Сома, немачког црквеног историчара чији је “Кирхенрајт” из 1892-ге одмах признат у Немачкој као епохално дело. Ово је такође и стимулисало дебату између Сома и водећих теолога и религијских академика, која је трајала више од двадесет година и стимулисала богату полемичку литературу. Дебата и литература учиниле су харизму поплуарним термином када га је Вебер употребио у делу “Протестантска етика и дух капитализма” и у делу “Социологија религије”. У Веберовим ранијим списима недостајала је дефиниција или објашњење концепта, можда због тога што је претпоставио да читаоци већ разумеју идеју. Веберова харизма се подудара са смислом Богом дане харизме дефинисане у Сомовим делима, јер је применио харизми слична значења као и он, који је утврдио чисту харизматичну природу раног хришћанства.

Вебер уводи смисао харизме личности када је применио харизму како би назначио форму ауторитета. Како би објаснио харизматични ауторитет, развио је своју класичну дефиницију: