Од [[1848]]—1858—[[1858]] године y Србији није сазивана народна скупштина. Разлога је било више: уставобранитељи су почели да се међусобно све више разилазе; односи између Кнеза и Савета нису више били као на почетку уставобранитељске владавине; Кнез је тежио да ограничи власт Савета, a [[Тенкина завера|после завере]] коју је огранизовао саветник [[Стефан Стефановић Тенка|Стефан Стефановић-Тенка]] заједно са неколико саветника против Кнежева живота, Кнез је изменио лични састав Савета и још више ограничио права Савета. Поново су наступили дани пуни унутрашњих и спољнополитичких трзавица, a појачало их је то што је y народним масама добро организована акција y корист повратка на престо династије [[Обреновићи|Обреновића]]. Крајем [[1857]] та агитација била је врло жива. Обреновићевци су тражили држање скупштине, јер су помоћу ње хтели да измене постојећи ред ствари. Скупштину су тражили и млађи људи, први y иностранству добро школовани нови нараштај, који је водио јавну реч и био на првим чиновничким положајима. Из те групе младих људи формираће се позније [[Либерална странка (Србија)|либерална странка]] y коју ће ступити и сви Обреновићевци. За скупштину је био и [[Илија Гарашанин]], тадашњи министар унутрашњих послова, који је био решен да активно ради на уклањању Кнеза Александра. Напослетку, скупштину је тражио и [[Тома Вучић Перишић]] из истих мотива који су руководили и Гарашанина. Под притиском тих чинилаца, иако с тешком муком, пристао је на сазив скупштине и Савет, па је одлучено да се најпре донесе закон о народној скупштини и да ce, одмах по томе, сазове и сама скупштина.
Кнез Александар, од кога је зависило да ли ће се тај закон донети и да ли ће се сазвати скупштина, дао је такође свој пристанак, Закон је убрзо редигован, потврђен и објављен, a био је заказан и дан када ће се извршити избор народних посланика y целој земљи.
