|
[[Датотека:Харизма је посебност.png|мини]]
'''ХАРИЗМА'''
[[Датотека:Особа са харизмом.png|мини]]
Реч '''харизма''' ({{јез-грч|χάρισμα}} - дар) означава ретку особину [[човек|људских бића]] да поседују јак [[шарм]] и привлачну [[личност]] а некад и јаку способност убеђивања и неприсилног усмерења тока [[разговор]]а у жељеном смеру.
[[Категорија:Грчки изрази]]
[[Категорија:Антропологија]]
'''Харизма'''
Термин харизма има два смисла: (1) неодољива привлачност или шарм који може инспирисати оданост у осталима, (2) Богом дана моћ или таленат. У првом смислу, академици у политичким наукама, психологији, и менаџменту користе термин “харизма” да опишу да одређени тип вође има “симболични лидерски утицај укорењен у емоционалним и идеолошким основама”. За неке теолошке употребе термин се скраћује на харизм, са значењем у смислу број 2. Од 1950-их, термин се широко употребљава, са варирајућим значењима, у религији, друштвеним наукама, медијама, и широм западних друштава.
'''Етимологија'''
Енглески термин харизма води порекло од Грчке речи χάρισμα (кхáрисма), која у преводу значи “слободно дата наклоност” или “поклон грациозности”. Термин као и његова множина χαρίσματα (цхарисмата) воде порекло од речи χάρις (цхарис), која у преводу значи “грациозност”. Неки деривати овог корена (укључујући и “грациозност”) имају слична значења као модерни смисао харизме личности, као што су “пун привлачности или шарма”, “љубазност”, “подарити услугу”, или “бити фаворизован или благословен”. Штавише, прастари Грчки дијалект који је широко био распрострањен у Римским временима користио је ове термине без конотација које се могу наћи у модерним религиозним употребама. Прастари Грци су примењивали харизму личности на своје Богове; на пример, приписивали су шарм, лепоту, природу, људску креативност или плодност Богињама које су називали Харите (Χάριτες).
Теолози и социолози су проширили и модификовали оригинално Грчко значење на два изразита смисла наведена изнад. Ради лакоће референцирања, назваћемо први смисао харизма личности а други Богом дана харизма.
Значење речи харизма постало је знатно проширено од свог оригиналног Богом дано значења, чак и од значења харизма личности у модерним Енглеским речницима, које је умањено до мешавине шарма и статуса. Џон Потс, који је екстензивно анализирао историју термина, сумира значења иза ових проширених уобичајених употреба.
Савремена харизма ипак одржава несводљиви карактер који јој је приписан од стране Вебера: задржава мистериозне и недостижне особине. Медијски коментатори често описују харизму као “X-фактор”. ... Енигматске карактеристике харизме такође указују и на везу – бар у извесној мери – са најранијим манифестацијама харизме као спиритуалног дара.
'''Историја'''
'''Богом дана харизма'''
Хебрејска бибилија и хришћанска библија помињу развој Богом дане харизме. У хебрејским текстовима идеја харизматичног вођства се углавном сигнализирала употребом именице хен (наклоност) или глагола ханан (показати наклоност). Грчки термин за харизму (грациозност или наклоност), и његов корен цхарис (грациозност) заменили су хебрејске термине у Грчком преводу хебрејске библије (трећи век П.Н.Е. Септуагинт). “Парадигматични имиџ харизматичног хероја је личност која је примила Божју наклоност”. Другим речима, Богом дана харизма примењивана је на дубоко поштоване личности.
Стога, источно медитерански Јевреји 1-ог века Н.Е. имали су дефиниције цхарис-а и цхарисма-е које су присвајале многа значења пронађена у грчкој култури и духовним значењима из хебрејске библије. Из овог лингвистичког наслеђа спојених култура, у првом коринтском писму, апостол Павле каже да је свети дух даровао индивидуе или групе харизмом и харизматом, “даром Божје наклоности”. За Павлета, “постоји јасна разлика између харизме и хариса; харизма је директан резултат Божјег хариса или наклоности”.
У писму новог завета, Павле помиње харизму или њену множину харизмату седам пута у првом коринтском писму око 54 Н.Е. Он излаже своје концепте са шест референци у Римљанима (ц. 56). Три пута индивидуално референцира у другом коринтском писму (ц. 56), 1 Тимотеј, и 2 Тимотеј (ц. 63- ц. 67). Седамнаесто и једино друго помињање харизме је у 1 Петар.
Јеванђеља, писана крајем првог века, приписују Богом дану харизму цењеним личностима. Примери су бележења Исусовог крштења и његовог преображења, у којима га његови апостоли виде бљештавим од светлости, где се појављује заједно са Мојсијем и Илијом. Још један пример је Габријелов поздрав Марији “пун наклоности”. У овим и осталим примерима рани хришћани су наводили одређене индивидуе које поседују “духовне дарове”, и међу овим даровима је била и “способност да се продре у ближњег до дна срца и душе његове и препозна да ли је управљан добрим или злим духом и дар да му се помогне да дође до слободе од свог демона”.
Верници су приписивали својим цењеним религијским личностима “узвишену савршеност... посебну Харизму”. Стога, са успостављањем хришћанске цркве, “стари харизматични дарови били су трансформисани у хијерархијски свештенички систем”. Фокус на институцију уместо на божански инспирисане индивидуе све више доминира религијском мишљу и животом, и тај фокус остаје непромењен вековима.
Додатне промене почеле су у 17-ом веку када су црквени лидери, првенствено у латинској традицији, нагласили “индивидуалне дарове и специфичне таленте пружене од Бога или од светог духа”. У 19-ом веку настаје растући померај у истицању према индивидуалним и духовним аспектима харизме; протестантски и неки католички теолози су свели овај концепт на суперлативне, неуобичајене, и виртуоз дарове. Истовремено, термин постаје отуђен од свог ширег значења које су му рани хришћани доделили. Ипак, сужени термин се пројектовао назад на ранији период “систематски рефлексивно и високо диференцирано разумевање харизме било је често несвесно убачено у списе црквених очева, тако да се ови текстови више не би читали кроз очи аутора”.
Ова дијалектична значења изазвала су приметне промене у пентекостализму крајем 19-ог века, и харизматичним покретима у неким главним црквама средином 20-ог века. Дискусија у секцији религије 21-ог века бави се значењем харизме у овим и другим религијским групама.
'''Харизма личности'''
Основа модерног секлуарног коришћења води порекло од немачког социолога Макса Вебера. Он је открио термин у делима Рудолфа Сома, немачког црквеног историчара чији је “Кирхенрајт” из 1892-ге одмах признат у Немачкој као епохално дело. Ово је такође и стимулисало дебату између Сома и водећих теолога и религијских академика, која је трајала више од двадесет година и стимулисала богату полемичку литературу. Дебата и литература учиниле су харизму поплуарним термином када га је Вебер употребио у делу “Протестантска етика и дух капитализма” и у делу “Социологија религије”. У Веберовим ранијим списима недостајала је дефиниција или објашњење концепта, можда због тога што је претпоставио да читаоци већ разумеју идеју. Веберова харизма се подудара са смислом Богом дане харизме дефинисане у Сомовим делима, јер је применио харизми слична значења као и он, који је утврдио чисту харизматичну природу раног хришћанства.
Вебер уводи смисао харизме личности када је применио харизму како би назначио форму ауторитета. Како би објаснио харизматични ауторитет, развио је своју класичну дефиницију:
Харизма је одређени квалитет индивидуалне личности по врлини по којој се разликује од обичних људи и третира као надарен надприродним, надљудским, или у најмању руку специфично изузетним моћима или квалитетима. Они као такви нису доступни обичној особи, већ се сматрају узорним, као да имају Божанско порекло, и на основу њих се појединац у питању третира као вођа.
Овде Вебер проширава концепт харизмадо надприродних, надљудских, па чак и до изузетних моћи и квалитета. Затим указује да пратиоци који обдарују појединце моћима, сматрају ове моћи за Божанске или узорне, и третирају их као лидере. У још једном пасусу, Вебер наглашава да је “признавање од стране оних који су подвргнути ауторитету” кључно за валидност харизме. Другим речима, харизма може бити само оно што верници сматрају харизматичним у онима које тако третирају.
Вебер је умро 1920-те и оставио иза себе “неуређене, фрагментисане списе без икаквих смерница, плана или табеле предлаганих садржаја”. Један незавршени спис садржао је његову цитирану дефиницију харизме која је наведена изнад. Требало је скоро четвртина века да се његова дела преведу на енглески језик. Када је харизма у питању, Веберове формулације се углавном сматрају као нешто што је оживело концепт из своје дубоке теолошке нејасности. Ипак, чак и са преводима вредним дивљења и предговорима његових комплетних дела, многи академици сматрају Веберове формулације двосмисленим. Протекле половине века се воде дебате значења многих Веберских концепта, укључујући и значење харизме, улоге пратиоца, и степена надприродне компоненте.
Религија 21-ог века
Пентекостално и харизматично хришћанство
Харизматични покрет је трент у хришћанству који одликује веровање у обнављање надприродних дарова и моћи.
Види још
- Харизматични ауторитет
- Нападачки шарм
- Површни шарм
- Вођство по одликама
| 