Ангелина Бранковић — разлика између измена

Ангелина је кћерка великаша [[Ђорђе Аријанит Комнин|Ђорђа Аријанита Комнина]]. У родитељском дому је стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у [[манастир Крушедол|манастиру Крушедолу]]. На последњим страницама Лествице, коју је написао у [[Смедерево|Смедереву]] [[1434]]. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње“.

За слепог [[Стефан Бранковић|Стефана]], изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син [[Ђорђе Бранковић (деспот)|Ђорђе]]. Годину дана доцније (1461) су напустили Албанију и по препоруци [[Ђурађ Кастриот Скендербег|Скендербега]], Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купују стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у сиромаштву Ангелина провела шеснаест година, све до смрти деспота Стефана [[1476]]. године. Ту је родила још једног сина, [[Јован Бранковић|Јована]], и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка [[Палеолози|Палеолога]].

На позив [[краљевина Угарска (1000—1918)|мађарског]] краља [[Матија Корвин|Матије Корвина]], Ангелина је кренула са двојицом синова преко [[Беч]]а и [[Будим]]а за [[Срем]]. Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара [[1486]]. године. Прво станиште било јој је [[Купиново]], где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа, као и [[манастир Обед]]. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао [[Вук Бранковић (деспот)|Вук Бранковић]] („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око [[1497]]. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је [[1493]]. године други Ангелинин син Јован, који је умро [[1502]]. године.

Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем, док неки извори наводе манастир Обед који је сама подигла. Подигла је такође и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула [[1520]]. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у [[манастир Крушедол]] и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. [[Османско царство|Турци]] су [[1716]]. запалили манастир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића.