Бернар Ино — разлика између измена

| дисциплина = друмски

| тип = комплетан

| тимови = Gitane-Campagnolo<br />Рено - Елф - Гитане<br />La Vie Claire

| Тур де Франс = 5 (1978, 1979, 1981, 1982, 1985)

| Лијеж—Бастоњ—Лијеж = 2 (1977, 1980)

| Ломбардија = 2 (1979, 1984)

| Светски шампион = 1 (1980)

| Национални шампион = [[Датотека:MaillotFra.PNG|20п]] 1 (1978)

| updated = [[28. мај]] [[2016]].

}}

== Каријера ==

 

 

Ино је почео професионалну каријеру 1974. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму.

1977. Ино је освојио Гент - Вевелгем, Лијеж - Бастоњ - Лијеж, Гран При Десет Нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, [[Бернар Тевне|Бернара Тевнеа]]. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.

 

 

На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.

Ино осваја Гран При Десет Нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за [[Тур де Франс]], вози Шпанску [[Вуелта а Еспања|Вуелту]], побеђује на четири етапе и осваја трку. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национални шампионат у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са [[Јоп Зутемелк|Јопом Зутемелком]], победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.

 

 

На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", [[Ђиро ди Италија]], [[Тур де Франс]] и светско првенство, што је претходно пошло за руком само [[Еди Меркс|Едију Мерксу]]. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж Бастоњ Лијеж. Иноова победа на Лијеж Бастоњ Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.

 

 

1982. године осваја Гран При Десет Нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, осваја свој четврти Тур, победивши четири етапе.

 

 

 

Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран При Десет Нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, [[Лоран Фињон|Лораном Фињоном]]. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.

Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. Ино је освојио три етапе и брдску класификацију. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.

 

 

На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза [[Еди Меркс|Едија Меркса]], који има 11 освојених гран тур трка.