Абдул Азиз — разлика између измена

5 бајтова уклоњено ,  пре 4 године
м
Разне исправке; козметичке измене
(Додат чланак о свргавању и смрти, као и слике.)
м (Разне исправке; козметичке измене)
 
== Младост и владавина ==
Рођен је 9. фебруара 1830. као син султана Махмуда II и султаније Бертонијел. После смрти његовог оца Махмуда, његов брат [[Абдулмеџид I|Абдулмеџид]] је са својих 17 година постао султан. Абдул Азиз је тада имао свега 10 година. Постао је султан 7. јуна 1861. године. Одмах по ступању на престо примио је Османов мач. Посетио је гроб [[Мехмед II Освајач|Мехмеда II Освајача]] и свог оца Махмуда II. Увео је орден под називом ,, Османска медаља" за оне који су учинили велика достигнућа за државу.
== Револуције и немири ==
За разлику од својих претходника, у његово време није било никаквих ратова, нити сукоба са другим земљама. Још од париског мира 1856. у Европи је дошло до привременог примирја. У његово време није било територијалних губитака, такође. Било је немира на његовим територијама, али оне нису изгубљене његовом вештом дипломатијом и пацифистичком политиком.
== Побуна у Црној Гори ==
[[Датотека:Nikola I Petrovic Njegos (1840-1921), srpski kralj Crne Gore.jpg|left|thumb|Никола I Петровић Његош (1860-1918), кнез и касније краљ Црне Горе. ]]
Још од проглашења османске [[Црна Гора|Црне Горе]], царство је имало потешкоће да контролише тај део царства због планина које окружују села, те су она била малтене независна, као што нису могли да контролишу њихову администрацију. Као последица париског мира из 1856. године, црногорски кнез [[Данило Петровић|кнез Данило]] је прогласио независност од османског царства. Страни делегати му то нису саветовали, већ су му саветовали да призна супериорност османског царства, а да га они уздигну у ранг маршала и дају му новац како би купио део територије Босне и проширио своју територију. Данило је убијен 1860. године. Наследио га је његов рођак Никола, који је хушкао револт против порте у Босни и Херцеговини. Султан је послао Вогар Омер- пашу на Црну Гору. Он је са војском опседао планински део земље са три стране. Успео је да продре са војском дубље у земљу и присили Николу да се преда 30. августа 1862. године. Он је потписао предају, што му је омогућило да остане владар Црне Горе, али су Турци могли да граде било шта на територији земље како би показали своју супериорност у Црној Гори. Под притиском Русије и Француске, као и порте, султан је 2. марта 1864. године издао ферман по коме се поништава онај део споразума са Николом у коме Турци имају право да граде на територији Црне Горе, услед претензије Абдул Азиза да у Црној Гори гради утврђења и војне базе.
 
== Побуна у Србији ==
[[Датотека:Knez Mihajlo III Obrenovic.jpg|left|thumb|Михало Обреновић III, кнез Србије (1839-1842) (1860-1868)]]
Србија је од 1389. године била под управом османског царства све до 1815. године. Године 1830. договорено је да [[Србија]] постане кнежевина у оквиру османског царства. Након париског мира 1856. Османско царство је имало право на 6 утврђења у Србији, укључујући и Београд, главни град Србије. Турска војска је била добро утренирана и служила је Турцима за очување реда у Србији. Присуство турске војске у Београду изазвало је немире у царству, поготово када је створена српска народна војска. Сукоби су кулминирали када су Турци убили српског дечака на [[Чукур чесма|Чукур чесми]], па су онда Срби узвратили убивши османске војнике. Десетог јуна 1862. године Турци су извршили четворочасовно артиљеријско бомбардовање Београда. Оно је заустављено интервенцијом страних конзула, изазвану апелом кнеза [[Михаило Обреновић|кнеза Михаила Обреновића]]. Под страним притиском, султан је издао ферман 6. септембра 1862. по коме се број османских утврђења у Србији смањује са 6 на 4, као што је забрањено мешање Турака у унутрашњу политику Србије. Како је избила побуна на Криту и појачали се страни притисци, султан је издао нови ферман у марту 1867. године по коме се преостала 4 утврђења напуштају и предају Србији. Тиме је Србија добила већи степен аутономије.
 
== Побуна на Криту ==
Побуна на Криту догодила се касне 1866. јер је претежно грчко, православно становништво, желело да се прикључи краљевини Грчкој. [[Краљевина Грчка]] је подржала побуњенике, али је та помоћ била ограничена јер стране силе нису желеле да се Крит одвоји од Османског царства. Султан је послао свог делегата Мехмед-пашу да смири побуњенике и нађе заједнички језик са њима како би дошло до компромиса. Међутим, то се није десило. У време 11. фебруара 1867. султан је послао велику војску на челу са [[Омер-паша Латас|Омер- пашом]], звездом кримског рата да угуши буну.
 
После војног преузимања, султан је послао највише званичнике и смирио сенат тако што им је дао позиције и ордење, те је тако повратио мир и вратио Крит под власт Истанбула ране 1868. године. Као резултат ове буне одржала се специјална конференција у Паризу 19. септембра 1869. године која је дискутовала о споразуму из 1856. године, те су острву одобрене трговинске консеције, као и изузимање плаћања пореза и војне службе.
 
== Солунски инцидент ==
== Достигнућа ==
* Султан је ставио акценат на модернизовање османске морнарице. Године 1875. османска морнарица имала је 21 бојних бродова и 173 ратна брода, као и бродове других типова, чиме је била трећа по реду најјача морнарица на свету, одмах иза француске и британске морнарице. Његова страст према морнарици, бродовима и мору може се видети по зидним сликама и сликама у Бејлербеј палати, саграђеној у време његове владавине. Међутим, велики буџет потребан за модернизацију и ширење морнарице, заједно са сушом 1873. године и поплавом 1874. и смањеним порезима, изазвали су финансијске потешкоће и натерале Порту да прогласи банкрот 1875. године. Изненадна одлука да се повећају порези како би се отплатио јавни дуг царства кредиторима (у главном француским и британским банкама) изазвала је Велику источну кризу (1875-1878) у балканским провинцијама, што је кулминирало у време руско- турског рата (1877-1878) која је уништила, већ ослабљену, османску економију. Због тога је султан Абдул Хамид II створио администрацију за јавни дуг османске империје 1881. године. у првим годинама његове владавине.[[Датотека:Queen Victoria and Sultan Abdülaziz.jpg|thumb|Султан Абдул Азиз, краљица [[Викторија Хановерска|Викторија]] (1837-1901) и принц Алберт на броду поводом доласка султана у [[Лондон]]. ]]
* Прве османске пруге отворене су на релацији Измир- Ајдин и Александрија- Каиро 1856. године у време владавине Абдулмеџида I. Прва велика железничка станица у данашњој Турској, изграђена је 1858. године у Измиру. Међутим, биле су индивидуалне, неповезаних пруга, без железничке мреже. Султан Абдул Азиз успоставио је прву османску железничку мрежу. 17. априла 1869., концесија румелијске пруге, која је спајала Истанбул и Беч, надограђена је од стране белгијског банкара, пореклом из баварије. Пројекат је предвидео пругу од Истанбула, па преко Једрена, Пловдива и Сарајева све до обала реке Саве. Године 1873. прва железница станица Сиркечи је изграђена. Привремена зграда замењена је оријент експресом. Султан је успоставио пругу у Анадолији, чији су радови почели 1871. године, а завршили 22. септембра 1872. године, када је линија отворена. Линија је продужена до Гебзе у јануару 1873. године, а исте године, у августу продужена до Измита. Још једна екстензија железница била је 1871. године зарад пребацивања великог дела становништва преко мраморног мора и Бурсе. Анадолијска пруга продужена је до Анкаре, Месопотамије, Сирије и Арабије у време владавине султана Абдул Хамида II, заједно са завршетком багдадске и хеџадске железнице.
* У време његове владавине уведене су маркице у османском царству 1863. године, а створена је и универзална поштанска унија 1875. године, на челу са османским царством.
* Он је одговоран за издавање првог грађанског законика у османском царству.
 
== Свргавање и смрт ==
У понедељак, 29. маја 1876. године Сулејман-паша, декан војне академије у Астани, предводио је окупацију [[Долмабахче|Долмабахче палате]], заједно са Ахмед-пашом, вођом морнарице. Након кратких борби, стражари у палати су предали оружје, а Долмабахче палата је бомбардована с мора од стране морнарице. Био је то кључни фактор операције. Из тих разлога султан је остао заробљен у палати. Студенти војне академије који су учествовали у окупацији Бешикташа, а у време након окупације чували путеве који воде до палате, нису знали зашто то раде. Мислили су, на основу говора Сулејман-паше, да ће овим поступком [[Османско царство]] изаћи из руске сфере утицаја.
[[Датотека:Şehzade Yusuf İzettin Efendi.jpg|лево|мини|Принц Јусуф Изедин ефендија]]
Идућег уторка, Сулејман-паша је са себи оданим официрима упао у палату Јарган и ослобио принца Мурата како би га ставио на престо. Принц Мурат је одведен у зграду министарства одбране где су сви чекали новог калифа. Тамо је шејхуислам ефендија издао фетву за свргнутог султана. По овој фетви наређено је да артиљерија изврши бомбардовање без икакве милости. Локално становништво им се придружило без много размишљања. Томе су се успротивили руски цар и његов амбасадор у Цариграду.
1.572.075

измена