Артур Шопенхауер — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 33:
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године [[1813]]. пао је испрва толико под утицај [[Фихте]]овог ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије.
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' (1813
Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављивања дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као [[макулатура]]. У одељку »О оном шта ко представља« у ''Афоризмима мудрости о животу'', он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део [[човечанство|човечанства]], отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.
|