Милан Минић — разлика између измена

Милан С. Минић ([[Пријепоље]], [[1899.]]. - [[Београд]], [[1961.]].) српски [[архитекта]] и [[сликар]], председник [[УЛУПУДС|УЛУПУДС-а]].

Детињство и најраније школске дане провео је у родном [[Пријепоље|Пријепољу]], амбијенту у коме су се преламали утицаји различитих култура. Богато градитељско наслеђе српске средњовековне државе у [[Полимље|Полимљу]], живописни објекти исламске културе, строге фасаде профаних грађевина аустроугарског периода, подједнако су плениле пажљу будућег неимара. Боравак у [[Пљевља|Пљевљима]] (нижа гимназија), нарочито у [[Солун|Солуну]]у, допринеће употпуљавању увида Милана Минића у генезу балканског градитељства.

Сарађивао је са Талвијем у архитектонском обликовању куће пуковника Бојића, на Топчидерском брду. Учествовао је у ликовном опремаљу изложбеног павиљона Краљвине Србије у Риму [[1911.]]. године. Познато је и то да је сарађивао са професором предмета "Српско-византијска култура" [[Милорад Рувидић|Милорадом Рувидићем]] на појединим пројектима за цркве.

Чињеница да је при крају студија ангажовао и професор Грађевинских конструкција, Андра Стевановић као помоћника у разради нацрта палате [[Српска краљевска академија|Српске Краљевске Академије]] (1913-1914), додатно говори о Минићевим способностима у то време. Минићева стручност, употпуљена сликарским даром и сувереним познавањем ликовних техника, асистирање Талвију, Рудићу, Стевановићу и Ђођевићу, биле су најбоље препоруке при запошљавању у Архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине Србије у октобру 1914. По избијању рата Минић се добровољно пријавио у војну службу. На Дринском фронту био је до октобра 1915. године. Потом је по наредби Врховне команде и Министарства грађевина премештен на дужност у јужну Македонију, у технично одељење при војној станици у Охриду.

* хотел Зелени Венац у [[Шабац|Шапцу]], и [[Хотел „Мажестик“|Мажестик]] у [[Београд|Београду]]у

* Дом културе у [[Мајданпек|Мајданпеку]]у