Милисав Савић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 17:
| држава_смрти =
}}
'''Милисав Савић''' је српски прозни [[писац]], књижевни [[историчар]] и преводилац, доктор [[наука]].
 
== Биографија ==
Ред 23:
Рођен је [[15. април]]а [[1945]]. у [[Власово|Власову]] крај [[Рашка|Рашке]]. Гимназију је завршио у [[Нови Пазар|Новом Пазару]], а студије југословенске и светске књижевности на [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошком факултету]] у [[Београд]]у. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878“. У браку је са нашом прослављеном глумицом Александром Николић, са којом има сина Страхињу, такође има и ћерку Мирјану Савић Удовичић из претходног брака.
 
Био је уредник „Студента“ (1968-70) и „Младости“ (1970-72), главни и одговорни уредник „Књижевни речи“ (1972—1977) и „Књижевних новина“ (1980-82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од [[1983]]. до [[2004]]. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у [[Рим]]у од [[2005]]. до [[2008]]. године. Био је и предавач [[српскохрватски језик|српскохрватског језика]] и југословенске књижевности[[књижевност]]и на [[Лондон]]ском универзитету (1987/88), [[Њујорк|Њујоршком]] државном универзитету[[универзитет]]у у [[Олбани]]ју (Албани, 1985/87), Универзитету у [[Фиренца|Фиренци]] (1990/92) и Универзитету у [[Лођ]]у (1999/2000). Од [[2010]]. године до [[2014]]. године био је редовни [[професор]] [[Универзитет у Новом Пазару|Државног универзитета у Новом Пазару]].
 
Романи[[Роман]]и су му преведени на [[грчки језик|грчки]], [[енглески језик|енглески]], [[словеначки језик|словеначки]], [[македонски језик|македонски]], [[бугарски језик|бугарски]], [[румунски језик|румунски]]. Аутор је лексикона „Ко је ко – писци из Југославије“ (1994).
Објавио је више [[књига]] превода са енглеског и [[италијански језик|италијанског]]. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис“ (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели“ (1990), „Савремена италијанска приповетка“ (1992), те „Модерну светску мини причу“ (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче“ (избор, предговор, коментари, 1996).
 
За животно дело добио је следеће награде: Стефан Првовенчани (2008), Рамонда Сербика, Милован Видаковић (2014), Витез српске књижевности (2015). За целокупно приповедачко дело: Вељкова голубица (2012).