Махмуд I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Проширен текст. Додате слике. |
Додат нови артикл о периоду транзиције. |
||
Ред 37:
Кримски кан је заједно са великим везиром, муфтијом и јаничарским агама угушио буну. Патрон је убијен у присуству султана на Дивану на коме је одлучено да ће османско царство ући у рат против Русије. Његов грчки пријатељ Јанаки је погубљен заједно са 7000 њихових следбеника. Љубомора коју су јаничарски официри осећали према Патрони, као и њихове жеља да потпомогну наставку разарања унутар империје, уништили су све напоре Махмудових присталица упућене гушењу буне.
Султан Махмуд I имао је одличне односе са
Остатак његове владавине прошао је у ратовима са Персијом, Русијом и Аустријом.
Иако султан Махмуд I није био превише заинтересован за политичке делатности, силом прилика морао је да узме активно учешће у државној политици. Своје намере спроводио је у дело преко везира које је лично постављао на државне функције. Мимо државних послова бавио се писањем поезије, коју је обожавао.ти
Преминуо је 1754. године у Топкапи палати.
Ред 60:
Одлучни пораз аустријске војске у Србији догодио се 12. (23.) јула 1739. код Гроцке. Било је мртвих и рањених самих 10 генерала, а погинулих војника било је преко 5.000. Пораз је, природно, обесхрабрио све људе. Аустријанци су, без наде да би скоро могли поправити положај, почели убрзо преговоре о миру. Напустили су Београд, у ком је 7. (18.) септембра потписан уговор о миру. Аустријанци су вратили Турцима све поседе преко Саве и Дунава, који постају и остају дуго времена граничне реке између два царства. Београдска утврђења била су порушена.
== Период транзиције ==
Почевши са лошим предзнаком побуне Патрона Халила, владавина Махмуда I наставила се ратовима против Аустрије, Русије и Персије, но ипак се завршила периодом мира (1746-1754). Султан можда може деловати као жртва догађаја које су изазвале друге силе. Махмуд I, међутим, није био инертан владар и његово стрпљиво али одлучно деловање против Патрона Халила је коначно уродило плодом. Интелигентан и покренут жељом да побољша ситуацију у свом царству, Махмуд I деловао је у два правца: с једне стране било је уређење војске, нарочито артиљерије, дело које је поверио француском грофу Бонвалу, с друге стране успостављање мира и поверења у анадолским провинцијама. У првом периоду његове владавине смењивали су се бројни везири који су се ретко на положају задржавали дуже од годину дана (изузев Хекимоглу Али-паше); међутим, у периоду мира било је само четири велика везира за осам година, што сведочи о постојању политичке стабилности и континуитету деловања.
Потреба да се реформише војска брзо је наметнута султану, али пошто је отпор јаничара био изузетно јак, морао је да се ограничи на реформисање минобацачког корпуса (кумбараџија), користећи том приликом услуге француског грофа Де Бонвала (1675-1747). Овај је, након службе у војсци краља Луја XIV, а затим принца Еугена Савојског, дошао у Истанбул, примио ислам (касније ће бити познат под називом Кумбараџи Ахмед-паша) и посредством великог везира Топал Осман-паше (1731-1732) био представљен султану који га је задужио да реформише корпус кумбараџија. Ова чињеница је значајна зато што је први пут позван страни стручњак, а поред тога сведочи о султановој жељи да изврши стручно засноване реформе: то што је Бонвал променио веру само је олакшало ствари, оповргавајући, мање или више, критике конзервативних и традиционалистичких кругова. Бонвал је желео да унесе промене у читаву војску Османског царства, али га је противљење јаничара натерало да се задржи на минобацачима и усавршавању топџијске технике. Као корак даље, основао је 1734. године школу за инжењере (хендесхане) намењену образовању модерних артиљеријских стручњака. Након кратког изгнанства у Кастамонуу, Бонвал је поново позван. На функцији је остао све до своје смрти 1747. године. Иако је безуспешно покушавао да игра улогу у османским дипломатским односима, ипак је допринео јачању веза Француске и Османског царства. Школа за инжењере убрзо је затворе 1750. године под притиском улеме, али је захваљујући присуству Бонвала, као и неколико стручних техничара које је он позвао, прихваћен европски модел.
У војном домену, султан Махмуд I и његови велики везири, с једне стране трудили су се да избегну обнављање буне налик оној коју је предводио Патрон Халил, тако што су редовно исплаћивали јаничаре, који су се, за узврат, трудили да дисциплиновано извршавају своје задатке, а с друге стране да штите границе Османског царства тако што су градили тврђаве и постављали гарнизоне са вођама које су, на локалној територији, уживале пун ауторитет.
Мировна политика Махмуда I појачана је стриктнијом контролом функционисања администрације, барем тамо где је могла да без сметњи врши своје активности, што је био случај са провинцијама у Румелији и Анадолији. Упркос чињеници да су локални угледници (ајани) настојали да добију више значаја на локалном плану, њихов се интерес поклапао са интересом државе, тако да су се економска и финансијска ситуација побољшале, а државна каса се пунила. У Истанбулу је Махмуд I изградио неколико верских здања (џамија Нур-у Османлије, завршена у време владавине његовог наследника, Велика џамија у Ускудару), палате, библиотеке, као и практично корисна здања, поготово резервоаре као што је онај у Топузлу поред Кагитхане и центар за дистрибуцију воде на Бејоглу- Таксиму, који је омогућио снабдевање водом бројних чесми у квартовима северно од Златног рога. Било султан сам, било друге личности тог доба, саградили су преко 60 фонтана. У великим провинцијским градовима, поготово у Анадолији, људи су следили владарев пример.
{{низ
| |||