Нови двор — разлика између измена

'''Нови двор''' је монументално здање у центру Београда, на Андрићевом венцу у коме се налази седиште [[Председник Републике Србије|Председника Републике Србије]]. Ова грађевина је споменик културе под заштитом државе. <ref>[http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_novog_dvora.html Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda]</ref> Изграђена је у периоду од [[1911]]. до [[1922]]. године као двор Краља [[Александар I Карађорђевић|Краља Александра I Карађорђевића.]] Двор је саграђен према пројекту архитекте [[Стојан Тителбах|Стојана Тителбаха]] ([[1877]] — [[1916]]) у академском маниру, са елементима [[Ренесанса|ренесансне]] и [[барок]]не архитектуре, али је оригинални изглед временом измењен.

У Новом двору је боравио краљ [[Александар I Карађорђевић|краљ Александар]], у њему је био смештен [[Музеј кнеза Павла]]. Од [[1953]]. године Нови двор користили су [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Извршно веће Србије]], [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштина Србије]] (данас преко пута у Улици краља Милана), [[Председништво СР Србије|Председништво Србије]] и, најдуже, [[председник Републике Србије]] са пратећим службама.

Нови двор, грађен као нова резиденција [[Карађорђевићи|династије Карађорђевић]] и последње подигнуто здање у ансамблу објеката дворског комплекса на Теразијама, заједно са суседним палатама [[Стари_дворСтари двор|Старог двора]], којој уједно представља архитектонско-ликовни пандан, и [[Народна_скупштина_Републике_СрбијеНародна скупштина Републике Србије|Народне скупштине]], чини ансамбл најзначајних јавних грађевина [[Београд|Београда]]а и [[Србија|Србије]]. Грађен је према првобитној замисли архитекте [[Александар Бугарски|Александра Бугарског]] из осамдесетих година 19. века, као једно крило замишљеног дворског комплекса. Према том просторном решењу, централни део комплекса заузимао би краљев двор, који је требало да буде изграђен на месту Старог конака (некадашњег Симићевог здања). Лево крило комплекса чинио би [[Стари двор]] подигнут 1884. године, док би десно крило представљало дворац престолонаследника подигнут на месту на којем се још од средине седме деценије 19. века налазио дворац за престолонаследника [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновић]]. Иако се сматра да је пројекат дворца кнеза Михаила у духу романтизма израдио архитекта Коста Шрепловић, поједини извори наводе да је он водио надзор при завршним радовима на подизању зграде, а да су планове највероватније израдили Јован Френцл и Јосиф Касано, најпознатији архитекти у Главној управи грађевина. Изградњом овог објекта већ се уочавала идеја да се простор дворског комплекса организује као трочлана композиција. Међутим, кнез Михаило никада није становао у овој згради, већ се уселио у Стари конак, а у ново здање је сместио Министарство иностраних и унутрашњих послова.

Подизању Новог двора за престолонаследника Александра I Карађорђевића приступило се [[1911.]] године, према пројекту [[Стојан Тителбах|Стојана Тителбаха]](1877-1916), истакнутог српског градитеља са почетка 20. века.<ref name=AK>А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма ( XIX –XX век), Београд, 2005.</ref> Данас Нови двор представља једино његово познато дело које је радио као архитекта Министарства грађевина. Изградња двора је завршена [[1914]]. године, али је већ током [[Први светски рат|Првог светског рата]] зграда била значајно оштећена. Темељна обнова уследила је у периоду 1919-1922. године, под надзором посебно оформљене Комисије, која је истовремено радила и на обнови Старог двора. У Комисији, која се бринула о комплетном уређењу будућег краљевог дома и седишта Маршалата двора, између осталих, били су сликар [[Урош Предић]] и архитекте Министарства грађевина [[Пера Ј. Поповић|Петар Поповић]] и [[Момир Коруновић]]. Јуна [[1922]], када се у здање уселио краљ Александар I Карађорђевић са краљицом [[Марија_КарађорђевићМарија Карађорђевић|Маријом]], Нови двор постао је званична владарска резиденција.

Архитектура Новог двора подржавала је идеју историјског заокруживања дворског комплекса, тако што је сама грађевина обликована као својеврсни пандан Старом двору. На тај начин истакнута је потреба да се просторно и симболички заокружи целина која конотира саму идеју државе. Двоспратно здање обликовано је у стилу академизма, са стилским елементима преузетим углавном из ренесансне и барокне архитектуре.<ref name= AK/> Најрепрезентативнија фасада окренута је према врту, а угаони ризалит обликован је у виду куле са куполом слично решењу примењеном на згради Старог двора. У систему рашчлањавања фасада централну композицију представљају приземље и први спрат решени као јединствена композициона целина, сутерен је обликован рустично, док је други спрат третиран независно, са системом поделе фасадних површина и мање упадљивом архитектонском пластиком. Разуђеност главне фасаде постигнута је истицањем бочних и средишњег ризалита, у чијем је средишту позициониран главни улаз, истакнут овалним тремом.<ref>Марко Поповић, Хералдички симболи на јавним здањима Београда, Београд 1997, 75-79, 138-139.</ref> Сходно намени здања, посебно место у декоративном обликовању фасада дато је хералдичким симболима. У лунети средишњег ризалита налазио се монументално обликован потпуни грб краљевске династије Карађорђевић. Највиши и уједно најдоминантнији део Новог двора - кула са куполом и шиљком на чијем врху се налазила бронзана фигура двоглавог орла у полету представља главни архитектонски елемент који спаја фасаде према улицама Краља Милана и Андрићев венац. Поред хералдичких знамења, посебно је значајна композиција која је била постављена на сам завршетак угаоног ризалита, испод куполе, две истоветне, симетрично постављене представе штитова с крстом и четири оцила, то јест део грба [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] и касније интегрални сегмент грба [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]. Централни мотив фасадне композиције према улици Андрићев венац представља лучни ризалит над чијом се атиком налазила декоративна композиција са грбом у средишту.

Нови двор је био званична резиденција краља [[Александар I Карађорђевић|краља Александра Карађорђевића]] од [[1922]]. до [[1934]]. године, када је, након пресељења краљевске породице у новосаграђени двор на [[Дедиње|Дедињу]], по жељи краља Александра уступљен за Краљевски музеј, касније назван [[Музеј кнеза Павла]].<ref>Александар Игњатовић, Архитектура Новог двора и Музеја кнеза Павла, у: Музеј кнеза Павла, Београд 2009.</ref> Музеј је био једна од најзначајнијих институција културе у Краљевини, а према мишљењу савременика спадао је у ред најсавременијих европских музеја. Најважнији феноменолошки аспект Музеја кнеза Павла била је сама поставка. У приземљу су били изложени предмети материјалне културе из преисторије, антике и средњег века; први спрат био је резервисан за споменике националне историје и југословенску уметност 19. века; на другом спрату налазила се збирка савремене европске уметности, у којој су важно место заузимала дела домаћих уметника. Музеј кнеза Павла остао је у здању Новог двора све до [[1948]]. године када је оно у новом државном уређењу добило другачију улогу.

Након Другог светског рата, реконструкција Старог и Новог двора и њихова нова намена били су повезани са једним ширим захватом претварања некадашњег дворског комплекса у управно средиште државе и републике. У циљу повезивања некадашњег дворског комплекса са зградом Народне скупштине уклоњена је ограда, срушена зграда Маршалат двора а сама дворска башта преуређена у данашњи Пионирски парк. У периоду од [[1948]]. до [[1953]]. године, према пројекту архитекте [[Милан Минић|Милана Минића]] изведени су и радови на реконструкцији и доградњи зграде бившег Новог двора, за потребе Председништва владе НРС. Извршено је проширење објекта доградњом велике свечане сале са приступним [[вестибил|вестибилом]]ом. Фасада према Старом двору добила је потпуно ново архитектонско решење истакнуто колонадом јонских стубова, док су ивични фронтови и линије оригиналног решења задржани према улицама Краља Милана и Андрићевом венцу. У складу са изменама на Старом двору, нови прилаз згради Новог двора обликован је на источној страни, према Пионирском парку, док су хералдичке представе замењене амблемима новог државног уређења. У унутрашњем уређењу посебна пажња посвећена је ентеријеру дограђеног дела, који је оплемењен делима најзначајнијих југословенских уметника - [[Тома Росандић|Томе Росандића]], [[Петар Лубарда|Петра Лубарде]], [[Миле Милуновић|Мила Милуновића]], [[Милица Зорић|Милице Зорић]] и других.

Здање Новог двора од 1953. године до данас намењено је смештају највиших републичких органа. У њему се налазило Извршно веће НРС, Скупштина НРС, Председништво СРС и најдуже седиште председника Републике Србије. Данас Нови двор заједно са споменичким здањима који га окружују представља део једног од највреднијих амбијената историјског језгра Београда.Због својих историјских, културолошких, друштвених и архитектонско-урбанистичких вредности утврђен је за споменик културе 1983. године. <ref>„Службени лист града Београда“ бр. 4/83</ref>