Конкордатска криза — разлика између измена

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра [[1936]], Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијерејски сабор. Стојадиновић је очекивао ратификацију у Народној скупштини без већих проблема, али се нашао у процепу између Ватикана и СПЦ, коју је подржавала српска опозиција у покушају да сруши Стојадиновићеву владу.{{sfn|Петрановић|1988|pp=275}} Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта [[1937]]. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су кампању против Владе. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата. Наводећи да је Конкордат дело краља [[Александар I Карађорђевић|краља Александра]], и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и [[Никола Пашић]] закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање свог угледа као шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало, у јавност су пласиране гласине да је патријарх отрован.