Илија Гарашанин — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 43:
Син [[Милутин Савић Гарашанин|Милутина Савића]], имућнога трговца.<ref name="EN">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
.''</ref>
Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у [[Земун]]у и био је неко време у [[Ораховица|Ораховици]], где је научио [[немачки језик|немачки]].<ref name="EN"/> Испрва је помагао оцу у трговини. [[1837]]. кнез [[Милош Обреновић]] га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу [[Вишњица (Београд)|Вишњици]], на [[Дунав]]у, а касније у [[Београд]]у. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину [[пуковник]]а. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у [[Влашка|Влашкој]], где је био закупио неке мошеје. Године [[1842]]. његов отац и старији брат, који су били на [[Тома Вучић Перишић|Вучићевој]] страни, погинули су у борби против кнеза [[михаилоМихаило Обреновић|Михајла]]. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је [[1843]]. Вучић морао, на захтев [[Русија|Русије]], да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до [[1852]]. године.<ref name="EN"/>
 
Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена.<ref name="EN"/>
Ред 49:
Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе.{{sfn|Stokes|1990|pp=8}} У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме '''[[Начертаније|Начертанију]]''' из [[1844]], по којем је [[Србија]] требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године [[1848]], за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским [[Срби]]ма, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.
<ref name="EN"/>
После [[Аврам Петронијевић|Петронијевићеве]] смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа [[1853]]. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за [[Француска|Француску]], а не за Русију. Од [[1856]]. до [[1858]]. био је у Савету и када се после [[Париски мир (1856)|Париског мира]] кнез [[александарАлександар Карађорђевић (кнез)|Александар Карађорђевић]] подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код [[Висока порта|Порте]], па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом [[Стефан Стефановић Тенка|Тенкине]] завере [[1857]], кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању [[Карађорђевићи|Карађорђевића]]. Његова је заслуга и раздвајање Порте и [[Аустроугарска|Аустрије]], које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.<ref name="EN"/>
 
После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га [[Французи]] спомињали као могућег кнеза.<ref name="EN"/>