|
#REDIRECT [[Манастир Љубостиња]]
'''Manastir Ljubostinja'''
ŠEST STOTINA I DESET GODINA MANASTIRA LJUBOSTINJE
OSOBENA U SVOJOJ GRUPI
Izgradnja manastira Ljubostinje sa hramom Uspenja Presvete Bogorodice, zadužbine carice Milice, namenjen za njena monaska tihovanja u danima pred kraj života i kao njena grobna crkva započeto je 1388. godine. Već sledeće leto i Kosovski boj prekinuli su na tren radove, pa je gradjevinska delatnost trajala do 1395. a živopisanje je završeno izmedju 1402. i 1405. godine. Pošto je prepustila presto svom starijem sinu Stefanu (1402-1427) Milica se povukla u svoju zadužbinu, okupivši oko sebe žene udovice kosovskih junaka od kojih je najpoznatija bila Jefimija. Od tada pa do danas Ljubostinja je izazivala znatiželju mnogih istraživača od N. Okunjeva pa do B. Cvetkovića.
Nastala u velikim previranjima, ne samo balkanskih nego i evropskih naroda, po mnogo cemu osobena u moravskoj stilskoj grupi, Ljubostinja je, jednostavno rečeno, znak.
N. Antić-Komnenović bavila se istraživanjem živopisa, a S. Djurić je svojom monografijom bacio akcenat ne samo na živopis, nego i na arhitekturu, reljefe na kamenom ukrasu, graditeljskom rešenju katolikona i pripratu, baveći se istovremeno problemima datovanja manastira.
Mnogo kasnije na živopis Ljubostinje osvrnuo se B. Cvetković interdisciplinarno posmatrajući dinamične slike Lazarevica u hramu. Uz primetnu ikonografsku kulturu, veliko poznavanje istoriografije ikonopisa Cvetkovićeva studija uvodi nas u sociološke, istorijske, kulturne, duhovne i umetničke probleme toga vremena. Osnažena Despotovina daju svoje pune plodove, a autor razmatra uspešno pitanja savladarstva u delu u kome pise o Milici kao regentu, zatim monahinji, despotu Stefanu i Vuku kao tragičnoj ličnosti. Naročiti naglasak baca na oružje koje je u Ljubostinji andjeoski dar Stefanu, a koga u Manasiji nema. Oružje, u ovom slučaju, slavi ratničke vrline despota Stefana kao vladara.
Darujući ovaj zivopis posle 1402. godine, dubinskom analizom vladarskih insignija, autor je dobro ušao u simboliku ikonografije.
U Ljubostinji je nastala i Pohvala caru Lazaru kao znamenje koje je i danas aktuelno i savremeno. Iz Ljubostinje je opominjao i vladika Nikolaj (Velimirović), a u njoj se i danas čuje glas Jefimijin.
Manastirski hram i kompleks sagradio je protomajstor Borović Rad... verovatno Rade neimar iz narodnih pesama, a slikarske radove izveo je jeromonah Makarije, brat Jovana Zografa. Manastir je zapusteo 1788. godine, jer su monasi pomagali ustanike Kočine krajine, a Turci su zbog toga popalili i porušili manastirska zdanja. Kasnije je ponovo oživeo a današnji ikonostas naslikan je 1822. godine.
Arhitektura Ljubostinje u potpunosti se uklapa u grupu spomenika Moravske škole. Ima oblik razvijenog trikonhosa. Četiri stuba podrzavaju osmostrano kube i obelezavaju plan upisanog krsta. Na zapadu je pravougaona priprata, a nad njom slepa kalota. Gornji delovi priprate su pregradjeni i tu je nekada verovatno bila katihumena. Hram je zidan pravilnim kvaderima tesanika, a vertikalna podela fasada izvrsena je plitkim pilastrima. Oltarska apsida je iznutra polukružna a spolja petostrana.
Od prvobitnog živopisa sačuvani su samo fragmenti figura monaha, Svetog Save i Simeona, Deizisa, Petog vaseljenskog sabora i ktitorska kompozicija carice Milice i njenih sinova Stefana i Vuka.
| 