Жупа (административна област) — разлика између измена

Жупа је основна управно-територијална јединица у српским средњовековним земљама. Жупу чини скуп више [[село|сеоских насеља]] и бар једна [[тврђава]] или [[град]]. У развијеном средњем веку жупе имају своје међе и своје име. Велики број жупа назив је добио по [[река]]ма у чијим долинама се простиру (Лаб, Топлица, Лепеница, Ибар, Ситница, Битва, Лугомир, Морава, Усора, Плива, Босна, Брезница, Белица и др.), а када дође до поделе такве жупе, онда се оне деле према току реке у чијој долини су формиране. Тако постоји пример Горњег и Доњег Ибра, Горње и Доње Лепенице и сл. У приморским земљама жупе су формиране у долини Неретве (Лука, Вечерић, Неретва) и у [[крашко поље|крашким пољима]], према којима и носе имена (Имота, Попово, Требиње, Дабар). Већина жупа у [[Дукља|Дукљи]] формира се око [[Скадарско језеро|Скадарског језера]] (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик). Један број жупа носио је имена по градовима који су управно седиште жупе. Примери тих тзв. градских жупа су: Призрен, Брвеник, Борач, Будимља, Брсково... Жупу су чинила села која су такође имала своје међе. Све обрадиве и необрадиве површине пажљиво су омеђене и тиме издвојене као целина и у односу на суседна насеља и у односу на жупу којој припадају. Простор жупе обухвата целокупно заједничко необрађено земљиште (шуме, паше, воде) и обрадиво тло, подељено између насеља у жупи. Заједничке површине користило је цело село или жупа. Временом се рађа [[Феудализам|феудална]] класа јер родовска аристократија прибавља све већа права над заједничким земљиштем. Тај процес се у Србији одвија током 14. и 15. века<ref>Мишић (2014),. ppстр. 87.</ref>.

Сеоска насеља по жупама могла су бити у поседу цркве, владара или феудалца. Располажемо са највише података о сеоским насељима у приморским областима, а у унутрашњости се већина података односи на села која су припадала манастирским властелинствима. Податке нам пружају [[Дечанска хрисовуља|Дечанске хрисовуље]] и турски [[дефтери]]. Већина насеља на Косову имала је од 40 до 60 кућа, а великим селима сматрала су се она са преко 80 кућа<ref>Мишић (2014),. ppстр. 87.</ref>.

Према "[[Спис о народима|Спису о народима]]" [[Константин Порфирогенит|Константина Порфирогенита]], [[Неретљани]] су били организовани у три жупе: Растоцу (данашњи Расток на истоименом језеру код Вргорца), Мокро (од Вруље до Вргорца) и Далену (жупа која се налазила у залеђу за разлику од прве две које су биле у приморју). Списак жупа [[Захумље|Захумља]] сачуван је у "[[Летопис попа Дукљанина|Летопису попа Дукљанина]]", извору који је настао два века након "Списа о народима". То су: Стон, Попово (Жабско или Зажабље, око планине Жабе), Лука (у горњем току Неретве), Дубрава (између Стона и Мостара, у долини Брегаве), Дабар (Дабарско поље), Велика (крај око Љубушког), Горимота (тј. Имота, Имотско поље), Веченике (Вечерић, од ушћа Требижата до Мостарског блата). Ових девет жупа постојале су и пре 12. века када је Летопис написан. Из списка жупа се види да је у периоду између писања ова два дела Захумље проширено на рачун Хрватске (Имота) и на рачун Паганије (долина Требижата). [[Травунија]] и [[Конавли]] су се, према Летопису, састојали од десет жупа: [[Врсиње (жупа)|Требиње]], [[Љубомир (жупа)|Љубомир]], Фатница, Рудине, Крушевица, [[Врм (жупа)|Врм]], [[Рисан (жупа)|Рисан]], [[Драчевица (жупа)|Драчевица]] (залеђе Херцег Новог), Конавли и Жрновница (Жупа дубровачка). По Летопису попа Дукљанина је у Дукљи постојало више жупа од којих је већина била распоређена око [[Скадарско језеро|Скадарског језера]], а остале у приморју. То су: Лушка жупа (Љешкопоље), Подлужје (јужно од Љешкопоља, па до Скадарског језера), Купелник (источно од Подлужја, до Скадарског језера), Облик (Тарабош, јужно од Скадарског језера и десна обала Бојане), Прапратна (између Бара и Улциња), Кучева (у залеђу Будве), Црмница (западне обале Скадарског језера), Грбаљ (у залеђу Котора), Горска жупа (источно од Подгорице, северније од десне обале Цијевне). Центар ове последње жупе требао би да буде [[Медун (Подгорица)|Медун]] мада га Порфирогенит не помиње<ref>Мишић (2014),. ppстр. 21.-22</ref>.