Илија Милосављевић Коларац — разлика између измена

[[Тестамент]]ом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање [[универзитет у Београду|београдског универзитета]], што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора [[Димитрије Нешић|Димитрија Нешића]], повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је [[Касациони суд]] оснажио Коларчев тестамент.<ref>[http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/07/article-11.html Илија Сервијанер и Дунавски Ротшлид („Српско наслеђе“, јул 1998)]</ref> [[Драгиња Петровић]], потраживала је из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.<ref>„Коларчева парница имала је и један занимљив епилог. Покојна Драга Станојловица тражила је из масе накит своје сестре, а жене Коларчеве. По пресудама судским она је имала положити допуну заклетву да је онај накит био доиста својина њене сестре. Од стране Коларчеве задужбине одређен је био да присуствује заклетви пок. [[Милан Ђ. Милићевић]]. Полажући заклетву пок. Станојловица пала је у тако раздражење да је, и не слушајући текст заклетве који јој је ваљало изговорити, узела грозно клети све чланове Коларчеве задужбине, који су је до заклетве довели, и све њихово и живо и мртво, скидајући с небеса и Бога и све свеце да би јој се клетва испунила. Сиромах Милићевић беше се шћућурио у један ћошак ни жив ни мртав од чуда и страха. Једва је дошао к себи, дршћући потписао протокол заклетве и безобзирце из суда побегао.“ из књиге [[Коста Христић|Коста Н. Христић]]: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. {{page|year=1989|isbnid=ISBN 86-19-01637-7|pages=353-354,}}</ref>