|
[[29. мај|Двадесет деветог маја]] [[1868]]. y [[Кошутњак]]у код [[Топчидер]]а убијен jeје кнез [[Михаило Обреновић|Михаило]]. Како jeје по његовој смрти питање наслеђа престола остало нерешено, јер кнез није имао деце, образовано jeје Привремено намесништво кнежевског достојанства које jeје издало проглас на народ да jeје преузело власт и одредило да ce, према уставној одредби, кроз месец дана састане Велика народна скупштина ради избора кнеза. Привремени намесници кнежевског достојанства били су [[Јован Мариновић]], председник Државног савета, [[Рајко Лешјанин]], министар правде и чувар државног печата и [[Ђорђе Петровић]], председник Касационог суда.
Привремено намесништво одредило jeје да ceсе Велика народна скупштина одржи [[20. јун]]а, yу Топчидеру. Избори су извршени на основу постојећег закона о народној скупштини, само jeје четири пута повећан број посланика, тако да jeје изабрано 504 народна посланика. Међутим, већ пре састанка Велике народне скупштине питање наслеђа престола било jeје формално решено: министар војни [[Миливоје Петровић Блазнавац|Блазнавац]], ослањајући ceсе на војну силу и примивши заклетву целе војске за наследника престола означио jeје [[Милан Обреновић|кнежевића Милана]], унука господара [[Јеврем Обреновић|Јеврема Обреновића]] и синовца кнеза Михаила, коме jeје тада било 14 година и који ceсе налазио на васпитању y [[Париз]]у. Примивши тај (свршени чин, Привремено намесништво и влада телеграфисали су министру иностраних дела [[Јован Ристић|Јовану Ристићу]] који ceсе по једној мисији налазио yу иностранству да отпутује yу Париз и доведе младог кнежевића Милана y [[Београд]]. Јован Ристић извршио jeје ту наредбу па jeје [[11. јун]]а 1868. малолетни кнез Милан био већ yу Београду. Велика народна скупштина, после тога, није ни имала могућности да ceсе бави избором кнеза, ради чега jeје била сазвана, него да само потврди тај чин као „вољу целокупног народа српског", што jeје и учинила.
Скупштина ceсе заказаног дана састала yу Топчидеру, на простору код [[Конак кнеза Милоша у Топчидеру|кнежевог дворца]]. Према постојећем закону, Велика народна скупштина консгитуисала ceсе сама, па jeје скупштина тако и учинила. За председника био jeје изабран [[Живко Карабиберовић]], за потпредседника [[Тодор Туцаковић]], a за секретаре [[Живко Недић]] и [[Димитрије Главинић]], сва четворица народни посланици. Огромна већина посланика припадала jeје још неорганизованој [[Либерална странка (Србија)|либералној странци]] која ће ce, после ове скупштине, јавити као главни политички чинилац, док jeје [[Конзервативци (Србија)|консервативаца]] било мало и само по изузетку.
После конституисања скупштина је саслушала беседу Привременог намесништва па jeје одмах приступила избору кнеза. Једногласно jeје био изабран за кнеза Милан Обреновић. Но како jeје нови кнез био малолетан, требало jeје да ceсе изабере и постави Намесништво које ће вршити кнежевску власт до кнежева пунолетства. MaдаMада није била сазвана и ради тога посла, скупштина га jeје извршила па су за намеснике изабрани Миливој П. Блазнавац, Јован Ристић и [[Јован Гавриловић]]. Документа о избору кнеза и Намесништва потписали су сви чланови Велике народне скупштине, сви чланови Државног савета и сви чланови Владе. Писмом Државног савета, као највеће власти yу земљи, новоизабрани намесници позвани су још истог дана „да изволе примити упражњавање књажевске власти“. Истога дана, примивши дужност, Намесништво jeје издало своју прокламацију упућену на народ. Намесништво наглашава да ће ceсе трудити да ради договорно између владе и народа.
Свршивши тај посао, Велика народна скупштина имала jeје да ceсе разиђе: посао ради кога jeје сазвана био jeје готов. Али jeје скупштина продужила рад, предлагањем „жеља и изјава" што jeје спадало yу дужност и права обичних скупштина. Стање yу земљи она jeје узела yу опсежнији претрес a после тога jeје донела један акт, упућен Намесништву и влади, којим jeје y 17 тачака набрајано све оно што би било потребно извршити. „Посланици народни из свију крајева земље", каже ceсе yу томе акту — „не могоше ceсе растати a да не изјаве заједнички Влади књажевској мисли и осећања, која обузимају сав Народ српски услед крвничког убиства незаборављеног Кнеза Михаила, као и опште неке назоре своје yу смотрењу управе земљом..." У неколико првих тачака Велика народна скупштина тражи од владе построжење мера према виновницима догађаја, па после тога истиче:
* да ceсе што пре сазове редовна Народна скупштина, према потребама времена и жељи народа;
* да се изда закон о слободи штампе, такође према околностима и потреби времена;
* да ceсе заведе установа пороте при суђењу;
* да ceсе изда закон о одговорности министара;
* да сав Српски народ очекује и жели, да Намесништво сложно и једнодушно упражњава кнежевску власт, коју му jeје народ по закону поверио.
Рад Велике народне скупштине yу Топчидеру трајао jeје само три дана. Дана [[24. јун]]а она ceсе разишла са уверењем да jeје успела да покрене уставно питање a да и код Намесништва постоји жеља и намера да ceсе устав из 1838, [[Устав Србије из 1838. године|„Турски устав"]], промени и замени бољим и савременијим.
== Извори ==
|
