Махмуд II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат нови артикл. |
Додат нови артикл. |
||
Ред 49:
Међу политичким групацијама, главну препреку Махмудовом реформисању државе представљале су велможе из провинција и улема. Против првих, имао је помоћ једне од главних личности османског друштва Мехмед Саид Халет ефендије, некадашњег амбасадора у Паризу, али и присталице старог режима и јачања централне власти, јаничарских редова и улеме: другим речима, био је противник сваке модернизације. Против ових других, ослањао се на неке Османлије отворене за прихватање западних идеја као што су били главни адмирал Хусрев Мехмед-паша, реис-ул-кутаб (задужени за односе са иностранством) Џаниб Мехмед Бесим ефендија, на положају од 1817. до 1821. године, а поготово на Мехмед Саид Галиб-пашу, убеђеног поборника реформи и одлучног противника Халет ефендије, чијој је елиминацији директно допринео (новембра 1822. године). Од тог тренутка, Махмуд II постављао је своје присталице на одговорна места у централној власти и разним војним редовима. Сада је султан располагао средствима потребним да наметне неопходне реформе.
== Мухамед Али у Египту ==
У овој области султану је претходио намесник Египта, Кавалали Мухамед Али (Мехмед Али). Именован на то место јула 1805. године, четири године након завршетка француског похода, требало је да поново успостави османски ауторитет, који су угрожавале локалне велможе- Мамелуци, уз подршку Енглеске. Коначно је победио непријатеље у марту 1811. године и, у једном налету, поразио Вахабите у Арабији и одузео им свете градове 1813. године; Вахабити ће, међутим, бити коначно поражени тек током другог похода, који је трајао од 1818. до 1820. године.
У самом Египту, Мехмед Али се помирио са припадницима улеме, који су били жртве Мамелука. Пошто је константовао слабост и многоструке тешкоће са којима се суочавала влада у Истанбулу, веома брзо је одлучио да Египат учини примером модерне организације и бастионом сопствене моћи, не одбацујући ипак османско сизеренство. Користећи способности француских официра и подофицира који су остали у Египту после 1801. године, покушао је да организује другачију војску. Међутим, пошто су османски војници показивали одлучно одбијање да следе нову војну концепцију, Мехмед Али је потражио друго решење: стварање војног реда сличног низам-и неџиду (nizamiye), састављеног од војника са Кавказа или из црне Африке, што се брзо показало као неприкладно јер је било у питању понављање старог мамелучког система. Инспиришући се затим француским и енглеским моделима, организовао је "националну" војску, коју су чинили регрутовани египатски сељаци, које су обучавали страни официри, увежбани и опремљени на западни начин (1823). Ова нова армија добро се показала на Криту, затим у Грчкој под командом Алијевог сина, Ибрахим-паше, касније у Сирији и чак у Анадолији.
Током првих 25 година владавине, Мехмед Али извршио је много више реформи него султан и поставио Египат на пут модернизације. Године 1830. он још увек није формулисао све своје територијалне и политичке захтеве: наредна деценија била је сведок његових амбиција, победа и неуспеха; он је ипак успео да Египат учини наследном монархијом, различитом, али не потпуно издвојеном од остатка Османског царства.
Махмуд II следиће његов пример у различитим областима. Настаће нека врста ривалства, у трци за модернизацијом, међу двојицом људи који су били највећи представници еволуције источног света у првој трећини XIX века.
== Грчки рат за независност ==
| |||