Гргур Павловић Хрватинић — разлика између измена

Гргур је припадао великашкој породици [[Хрватинићи|Хрватинића]] која је од краја 13. века управљала [[Доњи Краји|Доњим Крајима]]. Гргуров деда, [[Хрватин Стјепанић|Хрватин]], родоначелник Хрватинића, био је вазал брибирских кнезова [[Шубићи|Шубића]]. Хрватинови синови касније мењају страну и у борби бана [[Младен II Шубић|Младена II Шубића]] против [[Угарско краљевство|угарског]] краља [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и претендента [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]] подржавају Стефана. Изгледа да је Павле први од своје браће прешао на страну Стефана II. Његово име први пут срећемо у исправи локалног великаша Берислава Скочића из 1323. године. Исправа је састављена пред Павлом. Из ове исправе сазнајемо да је Павле верно служио Стефана II Котроманића од кога је на управу добио жупу [[Земљаник (жупа)|Земљаник]]. Павле је умро после 1345. године. Имао је двојицу синова, Гргура и [[Владислав Павловић|Владислава]]<ref>{{harvnb|Мргић (|2002). стр. |pp=55.}}</ref><ref>{{harvnb|Мргић (|2008). стр. |pp=69-72.}}</ref><ref>Хрватски биографски лексикон</ref>.

Хрватинићи су се 1351. године поделили тако да су Вукославићи ([[Вук Вукославић|Вук]], [[Павле Вукославић|Павле]] и [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатко]]) добили жупу [[Бањица (жупа)|Бањицу]], а Павловићи жупу Земљаник. У име Вукославића наступао је кнез Влатко, а у име Павловића кнез Гргур. Угарски краљ [[Лајош I Анжујски|Лајош I]] (1342-1382) наставио је политику учвршћења централне власти који је спроводио његов отац. На почетку владавине је од [[Твртко I|Твртка]] узео територије између Цетине и Неретве ([[Хумска земља]]) потврдивши му, за узврат, власт над [[Усора (област)|Усором]] и [[Соли (област)|Соли]]. Успео је својој власти потчинити и део Доњих Краја. Наиме, синови кнеза Павла, Гргур и Владислав, заједно са [[Гргур Стјепанић|Гргуром Стјепанићем]], понудили су угарском краљу верну службу. Њихови поседи су 1357. године изузети из власти босанског бана. Изгледа да је на краљеву страну прешао и Павле Вукославић док је Влатко остао веран босанском бану све до угарског похода из 1364. године када прелази на страну Лајоша<ref>{{harvnb|Мргић (|2008). стр. |pp=78.}}</ref><ref>{{harvnb|Мргић (|2002), |pp. =94}}</ref>.