Божидар Максимовић — разлика између измена

| партија = [[Народна радикална странка]]<br />[[Југословенска национална странка]]

У [[Народна радикална странка|Народној радикалној странци]] обављао је више функција, а између осталог био је члан Главног одбора странке од 1919. За народног посланика биран је у готово без прекида од 1923. до 1940. године. Министар унутрашњих послова био је у влади [[Никола Пашић|Николе Пашића]] од 1924. до 1926, као и у влади [[Никола Узуновић|Николе Узуновића]] 1926-1927. Због политике „чврсте руке“ добио је надимак '''Божа Кундак'''. Више пута је силом гушио радничке штрајкове и студентске демонстрације. Важио је за дворског радикала и брутално се обрачунавао са противницима монархије и централистичког уређења државе.<ref>М. Перишић, (2002,). ppстр. 308–309</ref> Био је близак краљу [[Александар I Карађорђевић|Александру Карађорђевићу]] и под његовим утицајем вршио је притисак на хрватске политичаре у влади, а унутар странке био је опозиција Николи Пашићу. На његов предлог крајем 1924. г. забрањен је рад [[Хрватска републиканска сељачка странка|Хрватске републиканске сељачке странке]] (ХРСС), након што се она придружила Сељачкој интернационали у Москви. Спровео је и хапшење [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]] јануара 1925.<ref>M. Stojadinović, 217-218</ref> Опозиција, коју су чиниле [[Демократска странка (Југославија)|Демократска странка]], [[Југословенска муслиманска организација]] и ХРСС, тражила је 1926. његову смену због сурових полицијских метода, а ХРСС је 1927. године подигла оптужницу против њега због полицијског насиља, али је оптужба одбачена већином гласова. <ref name="automatski generisano1">Српски биографски речник 5, 769</ref>

У време Шестојануарске диктатуре био је министар просвете у првој и другој влади Петра Живковића (1929-1931 и 1931-1932).{{sfn|Fogelquist|2011|ppp=353}} У наредним владама [[Петар Живковић|Петра Живковића]], [[Војислав Маринковић|Војислава Маринковића]] и Николе Узуновића од 5. јануара 1932. до 5. децембра 1934. године био је министар правде, а у влади [[Милан Сршкић|Милана Сршкића]] министар без портфеља од 3. јула до 5. новембра 1932. године. После смрти Александра Карађорђевића противио се именовању намесника, сматрајући његов тестамент фалсификатом. На изборе 1935. изашао је као радикалски дисидент са својом листом кандидата [[Југословенска национална странка]], али није прешао цензус.<ref>T. Stojkov, 10-11</ref> У владу [[Драгиша Цветковић|Драгише Цветковића]] ушао је као министар просвете од 26. августа 1939. до 29. јуна 1940. када је поднео оставку. Као противник Тројног пакта 1941. године одбио је да уђе у владу генерала [[Душан Симовић|Душана Симовића]].<ref name="automatski generisano1" />

{{reflist|30em}}

* М. Перишић, ''Министарство и министри полиције у Србији 1811-2011'', Београд (2002,). ppстр. 308–309.