Естетика — разлика између измена

Након Хјума, Кант<ref name="Kant">-{Kant, Immanuel. ''Critique of the Power of Judgment''}-, приредио -{P. Guyer}-. Превод на енглески -{P. Guyer and E. Matthews. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press}-, 2000.</ref> је такође дао једнако познат [[априори]] аргумент по којем су судови о укусу, иако базирани на субјективним осјећањима ужитка, универзалне природе, пошто ужитак није обично [[опажај]]но задовољење нити има употребну вриједност, него се ради о неинтересном уживању које је производ [[хармонија|хармоније]] слободне игре маште и разумјевања, што су [[когниција|когнитивне]] особине које су заједничке свим људским бићима. Пошто потјече из тих дијељених способности, ужитак је онда могуће дијелити са, и комуницирати другима. Кант сматра да је естетски суд неинтересне природе пошто није усмјерен на ништа зашта би могли бити заинтересовани или имати личну наклоност, већ је ријеч о суду о форми једног објекта. Тако је објекат који је предмет естетског суда „намјера без намјере“, односно хармонични изглед који нешто по својој природи посједује или што је производ нечијег стваралаштва, али без неке крајње намјере или сврхе у смислу употребљивости. Кантови примјери естетског суда примарно потичу из примјера природне љепоте, али су његове идеје такође имале значајан утицај у ријешавању проблема који се тичу формалистичких аспеката умјетничких дјела. Ипак, Кант је такође истицао улогу умјетничких дјела у произвођењу естетских идеја, тако да су му критичари његовог дјела Критика расуђивања, а који су се ограничили само на његову рану верзију, неоправдано приписали једино интерес за фомалне квалитете умјетностиуметности.

Критичари [[сликарство|сликарства]] двадесетог вијека као што су [[Клајв Бел]] и [[Климент Гринберг]], сматрали су да су једино [[боја]], [[линија]], [[облик]] и њихове међувезе, начин на који су повезани, од естетске важности, а да је садржај слике естетски ирелевантан. У [[музика|музици]] слична позиција је изражена кроз доктрину по којој је једино битна структура музичке композиције. У [[књижевност]]и, формалисти такође истичу важност структуре, овога пута приповједачке структуре нарације и употребу слике и других [[реторика|реторичких]] оруђа у [[поезија|поезији]]. Формализам усмјерава пажњу умјетничкогуметничког стваралаштва и рецептора умјетности на „чисто умјетничкеуметничке квалитете“, односно начин на који једно умјетничкоуметничко дјелодело јесте, али у исто вријемевреме прави разлику између форме и садржаја, што је врло тешко раздвојити, а највјероватнијенајвероватније и немогуће.

Бел<ref name="Bell">-{Bell, Clive. ''Art''. London: Chatto and Windus}-, 1914.</ref> је тврдио да је умјетност могуће дефинисати као неку врсту „значајне форме“, рекавши да двије слике могу имитирати или представљати исту ствар, међутим једна се може сматрати умјетношћууметношћу док друга не, због начина на који је умјетникуметник извео дјелодело. Бел је био присталица покрета „умјетност ради уметности“ који се ширио Европом крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Истицање форме као најбитнијег елемента умјетности, потјече од критичара апстрактних умјетности као што су архитектура и [[инструментална музика]], али такво схватање наилази на проблеме када су у питању [[фотографија]] и [[књижевност]]. Бел, у свом случају, покушава да дефинише „добру уметност“, пре него једну суштинску естетску теорију, фаворизујући у исто вријеме своје схватање критеријума вредности уметничког дела.

У раном осамнаестом веку, парадигма естетског суда је суд о томе да ли је нешто лепо, а лепо је овде објашњено у оквирима ужитка. Касније, у другом делу осамнаестог века, појам естетског суда се шири да би обухватио судове о сликовитом и узвишеном, али суд о узвишеном сада више није у потпуности ужитак. Едмунд Бјурк описује извор осјећаја о узвишеном као „све што се јавља на било који начин тако да покрене идеје о болу и опасности“, као што је огромно пространство, моћ и заборав.<ref name="Burke">-{Burke, Edmund. ''On the Sublime and Beautiful''}-, приредио -{Charles W. Eliot. New York: P.F. Collier}-, 1909</ref> Када естетски судови више нису само усмерени на лепо, отвара се нови пут за размишљање о естетици, не више као неке одређене врсте ужитка нити неке посебне врсте суда, него као скуп одређених типова квалитета једног објекта. Љепота и узвишеност су онда само два типа у широј класи естетских квалитета. Питање које се намеће ширењем опсега естетских квалитета је да ли се сви ти естетски квалитети могу описати као формални квалитети. Франк Сибли, зачетник модерне дискусије о естетским квалитетима, на списак примјерапримера ставља не само јасне примјерепримере формалних квалитета као што су елегантан и дречав, него и квалитете као што је [[меланхолија]] који се обично сматра особином експресије, односно припада посебној поткласи естетких квалитета. <ref name="Sibley">-{Sibley, Frank. ''“Aesthetic Concepts.”'' Philosophical Review}- 68 (1959): 421–450.</ref>

Оно што је занимљиво је да нам се опет јављају слична питања као она која су постављана када је питању суд о љепоти. Да ли је ријеч о исконским квалитетима или зависе од рецептора до рецептора? Ако зависе од рецептора да ли је овдје случај као код боје коју сви без поремећаја у очима виде мање више исто или је и овде реч о укусу? Да ли постоје идеални критичари естетских квалитета, као што је предлагао Хјум у случају вредновања љепотелепоте, који могу дати прави суд о естетским квалитетима? Сва ова питања су на пољу естетике још увијек предмет жустре дебате и различитих схватања и размишљања.