Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 42:
}}
'''Георгије Бранковић''' ([[1830]] — [[1907]]) је био српски православни [[Епархија темишварска|епископ темишварски]] од [[1882]]. до [[1890]]. године, a потом [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|архиепископ карловачки и патријарх српски]] од [[1890]]. до [[1907]]. године. Био је први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и [[Краљевски орден Светог Саве|Св. Саве]] првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин [[Сомбор]]а и [[Сремски Карловци|Карловаца]], један од највећих добротвора које је српски народ имао.{{sfn|Вуковић|1996|p=117-120}}
[[Датотека:Bista Brankovića.jpg|мини|d|290п|[[Ђорђе Лазић-Ћапша]], Биста Георгија Бранковића у парку алеји великана у [[Кулпин]]у од [[2013]]. године]]
Ред 76:
Почев од 1861. па до 1879. године, а потом и 1881, прота Бранковић је биран за представника свештенства Сомборског округа (сомборско-стапарско-суботичког изборног среза) на свим српским народно-црквеним саборима, учествујући увек и у раду Саборског Одбора као ''највреднији члан свештенства, старајући се о напредном уређењу и бољитку цркве и школе, свештенства и учитељства.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||p=11}}</ref> Тако је присуствовао Сабору из [[1865]]. године на ком је дошло до првог озбиљнијег сукоба представника народа и јерархије, јер је [[Светозар Милетић]] затражио да народ добије већи уплив у управљању Саборима, са чиме се јерархија није сложила. На првом аутономном Сабору из 1869. године, када је патријарх по први пут председавао без присуства краљевског комесара, Милетић је инсистирао да се патријарху то право одузме. Већ следеће године је вођа ''народне странке'' успео да прогура предлог ''Устројства сабора'' у 26 чланова, што је био корак ка моменту када би Сабор могао да преузме сву црквену власт.<ref>[[Ђоко Слијепчевић]], Историја Српске православне цркве,... Нови Сад 2002, 171-173.</ref> Георгије Бранковић је ''пре избора (за патријарха-прим. Р. Ж.) био више уз народну странку''<ref>{{harvnb|Слијепчевић||p=184}}</ref>, али касније се то мења, па ће он све до краја живота бити неправедно проглашаван за највећег непријатеља аутономије. Бранковићева делатност је на најбољи начин демантовала те увек страначки обојене оптужбе.
Георгије Бранковић је у Сомбору почео да плете венац својих доброчинстава, уврстивши се у ред највећих српских добротвора. Остало је забележено да је на ползу народа дао ''више него сви поглавари Карловачке митрополије после [[Стефан Стратимировић|Стефана Стратимировића]] заједно.''
== Пут ка патријаршијском престолу ==
Ред 163:
Од [[1765]]. када је епископ бачки [[Мојсије Путник]] основао богословску школу у Новом Саду и тиме започео дуг и трновит пут ка стварању училишта за високо образовање богослова, па до момента када се та идеја реализовала, прошло је чак 130 година. Наиме, тада је патријарх Георгије приложио огромну суму од 200.000 круна за подизање троспратне зграде са [[сутерен]]ом, у којој је смештена карловачка богословија. Темељи богословског семинара су положени на Видовдан [[1900]]. године. За његово издржавање издејствовано је од цара преусмерење трећине новца из задужбине Саве Текелије, првобитно намењене православном српском семинару у [[Арад]]у. ''Статут о устројству православног српског богословског семинара у Карловцима'' донет је у децембру 1905. на Светом архијерејском синоду карловачке митрополије. Истом приликом се одлучивало и о слању свршених богослова у свеучилиште у Будимпешти ради наставка школовања. На месту ректора богословије се налазио прота [[Јован Вучковић (свештеник)||Јован Вучковић]]. Полазника прве године било је двадесет пет, од којих је њих једанаест исту годину завршило са одличним успехом.
Својеврсним и то не малим доприносом унапређењу просветног, али и културног живота у Срба уопште, може се сматрати оснивање Српске манастирске штампарије у Сремским Карловцима. Одлуку су заједнички донели сви настојатељи манастира, истог дана (10. маја 1893) када се одлучивало и о оснивању монашке школе. За 13.250 форинти су је купили архимандрити Гргетега и Беочина, [[Иларион Руварац]] и [[Платон Телечки]], док су остали, у складу са величином манастирских поседа, приложили унапред одређену своту новца. Штампарија је до 1895. остала у Новом Саду, да би [[28. јун]]а била пренета у Карловце и тамо освећена. Сав приход остварен од штампарске делатности употребљен је на културно-просветне и црквено-просветне циљеве. Српска манастирска штампарија је радила све до [[Други светски рат|Другог светског рата]].
Патријаршијска библиотека је залагањем Георгија Бранковића добила сталног библиотекара са платом од 800 круна и уређени саборски и патријаршијски архив.
| |||