Википедија

Римско царство — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 1:
{{Кутијица за бивше државе ср
| Изворно_име = {{Јез-лат|Imperium Romanum}}<br />Senatus Populusque Romanus (SPQR) Сенат и Народ Рима<br />{{Јез-грч|Βασιλεία Ῥωμαίων}}<br ([[Старогрчки језик|старогрчки]]) />Царство Римљана (Ромеја)
 
 
| Конвенционални_пун_назив = Римско царство
Линија 33 ⟶ 32:
| Година_почетак = [[27. п. н. е.]]
| Година_крај = [[476]]. [[Западно римско царство|Западно царство]], [[1453.]] [[Источно римско царство|Источно царство]] (Византија)
| Статус =
| Догађај1 =
| Датум_догађај1 =
Линија 43 ⟶ 41:
}}
{{Антички Рим}}
'''Римско царство''' ({{Јез-лат|Imperium Romanum}}) је уобичајени назив за [[антички Рим|римску државу]] после реформи које је спровео [[Октавијан Август]] у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива [[Римска република]]. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.
Римско царство је управљало свим [[хеленистичка ера|хеленистичким]] државама на [[Средоземно море|Средоземљу]], деловима [[Блиски исток|блиског истока]], северном обалом Африке као и [[Келти|келтским]] подручјима [[северна Европа|северне Европе]], целим [[Балканско полуострво|балканским полуострвом]] и деловима [[Централна Европа|централне Европе]]. ▼
Предавгустовска држава се обично назива [[Римска република]].
Последњи [[Западно римско царство|западноримски цар]] збачен је [[476]]. године, алимеђутим, тадацарство јесе источнимодржало подручјимана Царства већ владао други царистоку, са седиштем у [[Константинопољ|Константинопољу]]у. Источно царство касније ће постати познато као Византија. ▼
▲Римско царство је управљало свим [[хеленистичка ера|хеленистичким]] државама на [[Средоземно море|Средоземљу]], као и [[Келти|келтским]] подручјима [[северна Европа|северне Европе]].
Источно римско царство ([[Византијско царство|Византија]]) и даљенаставило је постојалода постоји, иакоупркос сечестим постепенокризама и нападима на западу и смањивалоистоку, све до [[1453]]. године, кад су [[Османски Турци]] освојили [[Константинопољ]]. ▼
▲Последњи [[Западно римско царство|западноримски цар]] збачен је [[476]]. године, али тада је источним подручјима Царства већ владао други цар са седиштем у [[Константинопољ]]у.
Касније државе на западу као што су ([[Франачка|Франачко краљевство]] и [[Свето римско царство]]) и на истоку ([[Император сверуски|руски цареви]]) користили су римско државничкодржавнички назив све до модерног доба.▼
▲Источно римско царство ([[Византијско царство|Византија]]) и даље је постојало, иако се постепено смањивало, све до [[1453]]. године, кад су [[Османски Турци]] освојили [[Константинопољ]].
▲Касније државе на западу ([[Франачка|Франачко краљевство]] и [[Свето римско царство]]) и на истоку ([[Император сверуски|руски цареви]]) користили су римско државничко назив све до модерног доба.
 
Огромно наслеђе Римског царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота.
 
== Принципат ==
=== Успон Октавијана Августа, првог цара, 30. п. н. е. – 14. н. е. ===
{{Посебан чланак|Октавијан Август}}
[[Датотека:Statue-Augustus.jpg|мини|лево|''Август од Прима Порте'', рани први век нове ере.]]
 
Рим је почео са анексијом провинција у III веку пре нове ере, четири века пре него што ће достићи своју највећу територију, и у том смислу, Рим је био царство док се још њиме владало као републиком.<ref>Christopher Kelly, |The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University Press,Press2007 )p. . стр. 4.ff.;4ff}} Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French ). (1988)., стрpp. 1., 15; T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press, ). (2000)., стрp. 605. et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire,", in The Oxford Handbook of Social Relations in the Roman World (Oxford University Press. (2006)., стрpp. 39-4039–40.</ref>
Републиканским провинцијама управљали су конзули и претори, који су били изабрани на једну годину и имали су ''Империјум'' „право командовања“.<ref>Clifford Ando, "The Administration of the Provinces," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, ). (2010). стр. 179.</ref>
Гомилање богатсва и војне моћи од стране неколико људи преко њихових провинцијских положаја био је важан фактор који је допринео трансформацији републике у аутократску империју.<ref>Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire. стр. 1, 15; Olivier Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill, 2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University Press, ). (1999). стр. 114.; W. Eder, "The Augustan Principate as Binding Link," in Between Republic and Empire (University of California Press, ). (1993). стр. 98.</ref> Касније, моћ императора изражена је као ''империјум'' (од ове речи порекло воде многе речи које означавају царство, као на пример, у Француском и Енглеском језику ''Empire'').
 
Али ова реч добија на значају тек касније у римској историји.<ref>Richardson, "Fines provinciae," in Frontiers in the Roman World. стр. 1–2</ref>
[[Датотека:Castro Battle of Actium.jpg|мини|лево|Барокна слика Битке код Акцијума. Лоренцо А. Кастро, 1672. Морнарички музеј у [[Гринич]]у, [[Уједињено Краљевство]].]]
Кад је пропала [[Римска република]] ([[509. п. н. е.]] – [[31. п. н. е.]]), [[Октавијан Август]], унук сестре [[Гај Јулије Цезар|Гаја Јулија Цезара]] учврстио је свој положај победом над јединим преосталим противником, [[Марко Антоније|Марком Антонијем]], у [[битка код Акцијума|бици код Акција]] 31. п. н. е.
Линија 74 ⟶ 72:
Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године [[23. п. н. е.]] одступио је с тог положаја како би стекао друга два. Као прво, иако је био патрицијског рода узео је овлашћења [[трибун|народног трибуна]], што му је омогућило да сазива [[Римски сенат|сенат]] кад год хоће и одређује предмете за расправу. Такође, тај положај му је обезбедио и неприкосновеност ({{јез-лат|Sacrosantus}}) односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се усудио да му се насилно супротстави претила је казна богова. Као друго, добио је највиша овлашћења тј. [[империјум]] ({{јез-лат|Imperium}}) који је у време Републике припадао само конзулима и [[претор]]има. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.
 
Година 23. п.пре н. е.Христа обично се рачуна као година кад је Август постао [[римски цар]]. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле ''принцепса сената'' ({{јез-лат|Princeps senatus}}) и „првог грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и [[порез]]е; изградио је бирократску структуру од припадника [[equites|коњаничког сталежа]] и [[Ослобођени робови|ослобођеника]] (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од 20двадесет година.
 
Био је вешт [[пропаганда|пропагандиста]]. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника [[Хорације|Хорација]], историчара [[Тит Ливије|Тита Ливија]] и нарочито [[Вергилије|Вергилија]]. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.
 
Као апсолутни владар Царствацарства, именовао је свог наследника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требало да буде Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери [[Јулија Старија|Јулију Старију]]. Међутим, Марцел је умро 23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за [[Марко Випсаније Агрипа|Марка Агрипу]], који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: [[Гај Цезар]], [[Луције Цезар]], [[Јулија Млађа]], [[Агрипина Старија]] и [[Постум Агрипа]] (име „Постум“ значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према [[Ливија Друзила|Ливијиној]] деци из првог брака, [[Нерон Клаудије Друз Германик|Друзу Старијем]] и [[Тиберије|Тиберију Клаудију]], након што су освојили велике делове [[Средња Европа|средње Европе]].
 
Агрипа је умро [[12. п. н. е.]], а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на [[Родос]], вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију.
Линија 90 ⟶ 88:
Током овог периода царство је држано на окупу помоћу учествовања у цивилном животу, економских веза и заједничких културолошких, правних и религијских норми. Побуне у провинцијама нису биле честе, али гушене су брзо и без милости када би се догодиле, као у Британији и Галији.<ref>Mary T. Boatwright, Hadrian and the Cities of the Roman Empire (Princeton University Press, ). (2000). стр. 4.</ref> Шездесет година Јеврејско-римских ратова у другој половини првог века и првој половина другог века, биле су посебне по дужини и насиљу.<ref>Yaron Z. Eliav, "Jews and Judaism 70–429 CE," in A Companion to the Roman Empire (Blackwell, ). (2010). стр. 571.</ref>
 
=== Јулијевско-клаудијевска династија ===
== Августови наследници: Јулијевци-Клаудијевци ==
=== '''Тиберије, 14. – 37. н. е.''' ===
{{Посебан чланак|Тиберије}}
[[Датотека:Tiberius NyCarlsberg01.jpg|мини|Биста императора Тиберија, музеј у Копенхагену]]
Тиберије је био изузетно успешан генерал, освојио је Панонију, Далмацију и Рецију а привремено и делове Германије, тиме успостављајући темеље северне границе царства, али је остао упамћен као мрачан, повучен и суморан владар који заправо и није желео да постане цар. Плиније Старији Тиберија назива ''"tristissimus hominum"'' „најсуморнијим међу људима“.<ref>Pliny the Elder, Natural Histories XXVIII.5.23http[http://penelope.uchicago.edu/Thayer/L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v Плиније Старији, Природњачка историја, 28, 5, 23]</ref>{{sfn|Capes|1897|p=71}}
 
Тиберије је, почетку своје владавине покушао да игра исту улогу као Август, приказујући себе као невољног јавног службеника, који није желео ништа више до да служи држави.{{sfn|Seager|2005|pp=44—45}} Дуго се опирао да прихвати титулу принцепса али је на крају ипак прихватио моћи које му је сенат изгласао, међутим, упорно је одбијао да прихвати титуле Оцаoца Нацијенације, Императораимператора и Августаавгуста.<ref>Suetonius[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02.0132%3Alife%3Dtib. Светоније, TheЖивот LivesДванаесторице of Twelve CaesarsЦезара, Life of TiberiusТиберије]</ref>
 
Након смрти сина [[Друз Млађи|Друза Млађег]], [[23]]. године, Тиберије је постао још повученији да би се [[26]]. повукао из Рима на острво [[Капри]], препустивши администрацију царства бескрупулозном [[Сејан|Луцију Елију Сејану]] и [[Невије Суторије Макрон|Квинту Суторију Макрону]].
Сејан је у Риму завео страховладу, али је напослетку погубљен због ковања завере против Тиберија.
 
Тиберија је наследио Гај, познатији као Калигула, једини преживели Германиков син, иако јесу према Тиберијевом тестаменту Гај и [[Тиберије Гемел]] - императоров унук - требалотребали да буду заједнички владари.
 
Према хришћанској традицији за време Тиберијеве владавине, у провинцији [[Јудеја|Јудеји]], [[Исус]] je разапет по наређењу [[Понтије Пилат|Понтија Пилата]].
 
=== '''Калигула, 37. – 41.''' ===
{{Посебан чланак|Калигула}}
 
Иако поједини историчари сумњају да је [[Калигула]] био умешан у Тиберијеву смрт, вероватно је да је стари цар умро природном смрћу. Преторијански префект [[Невије Суторије Макрон|Макрон]], играо је кључну улогу у обезбеђивању Калигулиног престола. Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат поверио и [[28. март|28. марта]] ушао у Рим где га је поздравила одушевљена маса.<ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02.0132%3Alife%3Dcal. Светоније, Живот ДванаестДванаесторице Цезара, Калигула]</ref> Пошто је био син омиљеног Германика, Калигула је описан као први цар коме су се дивили сви на целом свету.<ref>[http://II.10. Филон Александријски, Посланство Гају]</ref>
 
Упркос томе, Калигулина владавина остала је упамћена по сукобу са сенатом, мегаломанским грађевинским подухватима, његовој екстраваганцији и бројним скандалима. То је резултовало Калигулиним убиством почетком [[41.]] године.
 
=== '''Клаудије, 41. – 54. ==='''
{{Посебан чланак|Клаудије}}
 
Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције [[Тракија]], [[Норик]], Лукија и Јудеја припојене су анексиранецарству али најважније је било освајање [[Британија (провинција)|Британије]] [[43]]. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.
 
Након неколико неуспешних бракова, Клаудије се по четврти пут оженио својом рођаком, [[Агрипина Млађа|Агрипином Млађом]]. Ускоро је усвојио и њеног сина Нерона, па су он и Клаудијев син, [[Британик]], проглашени за заједничке наследнике. Међутим, већина античких историчара слаже се да је амбициозна Агрипина отровала Клаудија да би довела свог сина Нерона на власт.
Нерон је деификовао Клаудија, али је неколико година касније наредио убиство његовог сина Британика.
 
=== '''Нерон, 54. – 68. ==='''
{{Посебан чланак|Нерон}}
 
Линија 126 ⟶ 123:
Нерон се ускоро ослободио Агрипининог утицаја. Временом, Неронова моћ је порасла, ослободио се саветника и ривала за престо а сам Сенека био је оптужен за проневеру и везу са Агрипином, али је успео да се ослободи оптужби.
[[58.]] године, Нерон је започео нову аферу са [[Попеја Сабина|Попејом Сабином]], женом свог пријатеља и будућег императора, Отона. Пошто његов развод од [[Клаудија Октавија|Октавије]] и брак са Попејом није био политички изводљив док је Агрипина жива, после неколико неуспелих покушаја, Нерон је 59. наредио њено убиство.
[[FileДатотека:Nero Palatino Inv618.jpg|мини|десно|Мермерна биста цара Нерона.]]
Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. [[Парћани]] су се морали привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму.
До побуне је дошло у [[Британија (провинција)|Британији]], и она је угушена након велике борбе.
Линија 133 ⟶ 130:
Напуштен од свих, Нерон је извршио самоубиство у вили близу Рима.
 
Са Нероновом смрћу, 9. јуна 68. окончала се и Јулијевско-Клаудијевскаклаудијевска династија.<ref>[https://en.wikisource.org/wiki/The_Histories_(Tacitus)/Book_1#2 Тацит, Историје]</ref> Након вести о његовој смрти, Сенат је постхумно прогласио Нерона за јавног непријатеља да би задовољио Галбу (сенат је претходно и Галбу прогласио јавним непријатељем) који је именован за новог императора.
 
=== Година четири цара, 68. – 69. ===
{{Посебан чланак|Година четири цара}}
 
Линија 147 ⟶ 144:
Вителија су, на сам дан уласка Веспазијанових трупа у Рим, убиле његове присталице да би задобиле наклоност новог императора.
 
=== Флавијевци, 69. – 96. ===
=== '''Веспазијан, 69. – 79.''' ===
{{Посебан чланак|Веспазијан}}
 
Линија 154 ⟶ 151:
Веспазијан важи за једног од најуспешнијих римских императора, заједно са Августом и Трајаном.
 
=== '''Тит, 79. – 81. ==='''
{{Посебан чланак|Тит}}
 
Тит је био успешан војни заповедник који се посебно истакао у [[Први римско-јеврејски рат|Првом римско-јеврејском]] рату и [[Опсада Јерусалима (70. година)|освајању Јерусалима 70. године.]] Његова кратка владавина обележена је ерупцијом [[Везув|Везува]] 79. године која је уништила неколико градова у Напуљском заливу, [[Херкуланеум]] и [[Помпеја|Помпеју]]. Тит је завршио изградњу [[Колосеум|Колосеума]], коју је започео Веспазијан. Тит је умро од грознице, после само две године владавине. Поједини антички историчари наводе да је његов брат, Домицијан, убрзао његову смрт, али поузданост ових тврдњи није велика. Тит је деификован одмах после смрти.
 
=== '''Домицијан, 81. – 96.''' ===
{{Посебан чланак|Домицијан}}
 
Линија 166 ⟶ 163:
 
Док је Тит држао многе важне положаје за време очеве владавине, Домицијану су остављене почасне функције али он није имао праву моћ.
[[Датотека:Domiziano da collezione albani, fine del I sec. dc. 02.JPG|мини|лево|Домицијанова биста, музеј Лувр, Париз.]]
 
Домицијанову владавину обележио је рат са [[Дачани|Дачанима]] и освајања римског генерала [[Гнеј Јулије Агрикола|Агриколе]] у Британији. Домицијанова економска политика и беспоштедба борба против корупције и непотизма обезбедиле су да током његове владавине бирократски апарат делује ефикасно као никада раније. Међутим, Домицијан није био популаран. Себе је посматрао као новог Августа, божанског владара који води Римско царство у еру просперитета. Домицијан је сам био цензор и водио је рачуна у јавном моралу.
 
Цар је убијен [[18. септембар|18. септембра]] [[96.]] у дворској завери.
 
Домицијанова смрт обрадовала је сенат и одмах након што је Нерва проглашен за цара, изгласана је забрана сећања на убијеног цара. Негови новчићи и статуе су истоплљени, његови лукови срушени а име избрисано из свих јавних списа.
Линија 176 ⟶ 173:
Његовом смрћу окончана је владавина Флавијеваца.
 
=== Пет добрих царева, 96. – 180. ===
=== '''Нерва, 96. – 98.''' ===
 
Сенат је за новог императора прогласио Нерву, дугогодишњег званичника на двору за време Нерона и императора из дома Флавијеваца. Нерва је постао император у шездесетпетој години, и био је први император у дотадашњој историји кога је изабрао Сенат. Као нови владар, Нерва је обећао да ће обновити грађанске слободе које су биле умањене за Домицијанове аутократске владавине. Нервину владавину карактеришу финансијске потешкоће и његова неспособност да контролише војску. Побуна преторијанаца у октобру 97. године присилила је Нерву да усвоји наследника.<ref>[http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius_Dio/68*.html#3 Касије Дион, Историја Рима]</ref> Биће то почетак система адопције, у коме ће император одређивати наследника путем усвајања, систем који се показао као одлично решење у наредном периоду.
Линија 184 ⟶ 181:
После једва петнаест месеци проведених као император, Нерва умире природном смрћу, 27. јануара 98. године. Трајан га је одмах наследио и деификовао.
 
=== '''Трајан, 98. – 117.''' ===
{{Посебан чланак|Трајан}}
 
Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Већ и пре но што је постао император, Трајан је био познат као способан генерал са великим угледом у војсци. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије.
[[Датотека:London Tower Trajan.jpg|220px|мини|десно|Статуа Трајана, Лондон.]]
Трајанова победа и освајање Дакије умногоме је ојачало царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски [[Прокуратор]] из редова витезова ''(procurator aurariarum)''.
 
Линија 198 ⟶ 195:
Трајан је добио и почасну титулу ''Optimus'' "најбољи".
 
=== '''Хадријан, 117. – 138.''' ===
{{Посебан чланак|Хадријан}}
 
Пошто је био Трајанов штићеник, Хадријан је био најближи томе да наследи престо иако га Трајан није званично усвојио што је учинио тек на самрти, и по неким изворима, на инсистирање супруге Плотине која је подржавала Хадријана. Пошто је документ потписала сама Плотина, могуће је да је Трајан тада већ био мртав.
[[Датотека:Hadrians Wall from Housesteads1.jpg|220px|мини|лево|Део Хадријановог зида, северна Енглеска.]]
Осигуравши подршку и сената и уклонивши Лусија Квијета, популарног генерала блиског Трајану, Хадријан је консолидовао свој положај. Одмах се посветио сузбијању јеврејске побуне а одмах потом лично је дошао на дунавску границу царства и постарао за тамошње послове.
Хадријанова владавина највећим делом остала је мирна, за разлику од Трајанове експанзионистичке политике, Хадријан се одлучио за одбрану постојећих граница.
Оваква политика подразумевала је подизање јаких утврђења на границама царства. Најпознатији такав подухват јесте изградња зида на северу данашње Енглеске, познатог као [[Хадријанов зид]]. На Дунаву и Рајни подигнут је низ утврђења и постаја. Хадријанова политика тежила је миру кроз демонстрацију римске моћи која је имала да учини утисак на потенцијалне непријатеље и одврати их од напада.
[[Датотека:Bust Hadrian Musei Capitolini MC817.jpg|мини|десно|Мермерна биста цара Хадријана, КапитолинскиКапитолски музејмузеји, Рим.]]
Хадријан је умро [[10. јул|10. јула]] [[138.]] у својој вили у месту Баје, у 62. години.
Историчари описују Хадријана као најсвестранијег римског цара, склоног космополитизму. Цар је често волео да демонстрира своје интелектуалне вештине а највише је ценио уметност чији је био велики покровитељ. Његова вила код Тибура (данас [[Тиволи]], Италија) најфинији је пример александријског врта у римској архитектури.
 
Сам Хадријан писао је поезију на латинском и грчком језику а написао је и детаљну аутобиографију. Хадријан, страствени хеленофил, први је римски император после Нерона (који је такође био велики љубитељ грчке културе) који је носио браду што ће следити скоро сви императори након њега, али не због љубави према грчкој култури, већ због постојећег тренда. Као заштитник хеленистичке културе, Хадријан је био упознат са делима филозофа Епиктета, Хелиодорија и Фаворина. Иако није укинуо ропство, Хадријан је изменио правни систем да би ублажио тежак положај робова и забранио је мучење. Многи каснији историчари сматрају Хадријана мудрим и праведним владарем, Шилер га је назвао "Првим слугом царства" а британски историчар Едвард Гибон диви се његовим "огромном и непресушном генију" а 1776. рекао је да је Хадријаново доба део "Најсрећнијег доба у људској историји."
 
=== '''Антонин Пије и Марко Аурелије, 138. – 180. ==='''
{{Посебан чланак|Марко Аурелије}}
 
Један од првих поступака Антонина као цара (владао од 138. до 161.) је да убеди сенат да деификује Хадријана, што је испрва одбијено. Његова владавине најмирнија је у историји принципата. Нема ниједног доказа да је Антонин икада учествовао у војном походу, нити да је уопште видео, а још мање командовао римском војском.
Ипак, у Британији, Антонин је водио агресивнију политику у односу на ону свог претходника, Хадријана, по царевим инструкцијама, нови гувернер Британије, Квинт Лолије Урбик, почео је инвазију са циљем освајања јужних делова Шкотске. Задобивши неколико значајних победа, подигао је [[Антонинов зид]] који је напуштен већ након двадесет година.
[[Датотека:Antoninus Pius Glyptothek Munich 337 cropped.jpg|мини|лево|Антонин Пије, римски император у периоду од 138. – 161. ]]
[[Датотека:L'Image et le Pouvoir - Buste cuirassé de Marc Aurèle agé - 3.jpg|мини|десно|Биста Марка Аурелија (владао 161. – 180.), музеј у [[Тулуза|Тулузу]], Француска.]]
Антонин је управљао царством ослањајући се на гувернере провинција али и путем директне комуникације царским писмима, од којих су неколицина јавно објављивана. За разлику од Хадријана, Антонин је само једном напустио Италију.
 
Како је царево здравље почело да слаби, Марко је постепено преузимао државне дужности. Антонин је умро [[7. март|7. марта]] [[161.]] у 74. години. Његова владавина најдужа је после Августове, само неколико месеци дужа од Тиберијеве.<ref>{{harvnb|Bowman||p=156}}</ref> Антонинови наследници, Марко Аурелије и Луције Вер одмах су деификовали свог претходника.
 
Марко Аурелије и Луције Вер били су веома популарни. Међутим, Вер је умро од куге након повратка са похода, 169. године, па је тако Аурелије остао једини цар. Владавина Марка Аурелије обележена је скоро непрекидним ратовањем са Германским и Сарматским народима на Дунаву, а велики део своје владавине император је провео на граници. Током овог похода, Марко је написао једно од својих најпознатијих дела, "Самоме себи" ''(Meditationes)'' због којег је задобио велику славу о остао у историји познат као "Цар Филозоф". Аурелује је један од главних представнике касне [[Stoicizam|стоичке]] школе.
 
=== '''Комод, 180. – 192.''' ===▼
== Комод и Година пет царева, династија Севера и почетак Кризе трећег века, 180. – 235. ==
▲=== Комод, 180. – 192. ===
{{Посебан чланак|Комод}}
[[Датотека:Bust of Commodus 180-192 AD.JPG|мини|250px|Комод као младић; Музеј у [[Келн]]у.]]
 
Комод је био први император "''у пурпуру рођен"'', тј. рођен за време владавине свог оца. Исто тако, Комод је био први император који је наследио свог биолошког оца, још од како је Тит наследио Веспазијана 81. године.
Још у младости, Комод је пратио свог оца, Марка Аурелија, током [[Маркомански ратови|његовог рата]] на Дунаву, против [[Маркомани|Маркомана]],[[Квади|Квада]] и [[Јазиги|Јазига]].
177. Комод је [[177.]] године и званично проглашен за ''августа'' па је тако био очев савладар.
Наком смрти Марка Аурелија током војне кампање на Дунаву, Комод је остао једини цар и одмах је закључио мир са Германима, и у Риму прославио тријумф. Међутим, млади император показао се незаинтересованим за државна питања, већ је живео на својим имањима, владајући путем својих миљеника. Ускоро је дошло до пораста корупције и немира у провинцијама, а император је показивао све већу суровост и каприциозност. Након низа завера, Комод се потпуно повукао из јавног живота, те је на свом имању изван рима вежбао рвање и гладијаторске борбе.
Комодова мегаломанија узимала је све већег маха. После једног пожара Комод се прогласио новим Ромулом и поново основао град, преименујући га у ''Colonia Lucia Annia Commodiana''. Сви месеци у години преименовани су да би одговарали једном од Комодових дванаест имена: ''Lucius'', ''Aelius'', ''Aurelius'', ''Commodus'', ''Augustus'', ''Herculeus'', ''Romanus'', ''Exsuperatorius'', ''Amazonius'', ''Invictus'', ''Felix'', ''Pius''. Легије су добиле име ''Commodianae'' а чак је и сам сенат назван ''Комодов Срећни Сенат''. Његова палата и сви римљани понели су име ''Commodianus'' а дан на који су ове реформе донете имао је да буде назван ''Dies Commodianus'', "''Комодов дан"''.
 
Комод је убијен у дворској завери, [[31. децембар|31. децембра]] [[192.]] а сенат је увео забрану сећања и наредио да се сруше његове статуе и јавни натписи са његовим именом.
 
=== Година пет царева ===
Линија 248 ⟶ 244:
 
=== Династија Севера ===
==== '''Септимије Север, 193. – 211.''' ====
{{Посебан чланак|Септимије Север|Севери (династија)}}
 
Линија 255 ⟶ 251:
Последње година Северове владавине обележио је његов поход на [[Каледонија|Каледонију]] (део данашње [[Шкотска|Шкотске]]) у Британији. Пошто га је болест спречила да настави поход, Север је склопио мир, али је убрзо умро у Еборакуму (данашњи Јорк, Енглеска) оставивши синове [[Каракала|Каракалу]] и [[Гета|Гету]] као заједничке владаре.
 
==== '''Каракала, 211. – 217.''' ====
{{Посебан чланак|Каракала}}
 
Заједничка владавина Каракале и Гете показала се неодрживом. После само десет месеци савладарства, Каракалини војници убили су Гету на састанку који је њихова мајка, [[Јулија Домна]], сазвала ради њиховог помирења. Каракала је прогласио [[damnatio memoriae]] (забрану сећања) против свог брата.
Каракалину владавину обележила је девалвација римског златника, раскошни [[Каракалине терме|грађевински подухвати]] и све већи порески намети којима се издржавала војска, на чију се подршку Каракала ослањао.
Каракалин едикт из [[212.]] године коме је свим слободним становницима Римског царства додељен статус римских грађана, најзначајнији је догађај у овом периоду.
Касније историја придала је велики значај каракалином едикту.
 
Након успешних похода против [[Алемани|Алемана]] у Германији и Карпа и Јазига на Дунаву, Каракала је напустио Рим и отишао на исток, где је планирао поход против [[Парћани|Парћана]].
На путу из [[Ефес|Ефеса]], недалеко од места Харан у данашњој јужној Турској, Каракалу је убио један од официра из његове личне гарде. Преторијански префект, Макрин, вероватно је стајао иза убиства, а војска га је одмах прогласила за цара.
 
==== '''Елагабал и Александар Север, 218. – 235.''' ====
{{Посебан чланак|Елагабал|Александар Север}}
 
Линија 279 ⟶ 275:
Смрт Александра Севера означио је пропаст династије Севера и почетак педесетогодишњег периода познатог као Криза трећег века, у коме је Римско царство дошло на руб пропасти.
 
== Криза трећег века, 235. – 284. ==
{{Посебан чланак|Криза трећег века}}
=== Узроци и последице ===
Линија 306 ⟶ 302:
Већ средином трећег века, као резултат велике нестабилности и честих грађанских ратова, долази до фрагментације царства. 260. одваја се тзв. [[Галско царство]], а десет година касније и [[Палмирско царство]]. Цар [[Галијен]] ни после дуготрајног рата није успео да поново уједини империју, али то је учинио Аурелијан (владао 270. – 275.), али након његовог убиства грађански ратови наставили су се, до Диоклецијанове победе над ривалом Карином чиме је окончано доба кризе и почео период познат као Тетрархија.
 
== Доминат, 285. – 476. ==
=== Диоклецијанове реформе ===
 
Линија 327 ⟶ 323:
Диоклецијан је абдицирао 305., поставши први римски цар који се добровољно одрекао престола. Уследили су сукоби [[Константин Велики|Константина]], Максимијана и [[Максенције|Максенција]] на западу, [[Лициније|Лицинија]] и [[Максимин Даја|Максимина]] на истоку.
Константин и Лициније изашли су као победници из серије грађанских ратова. 324. Константин је победио Лицинија и постао једини цар читаве империје.
 
 
 
== Референце ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Римско_царство”