Последња ноћ пробоја на Козари је остало доста бораца и неколико пута више жена, деце и стараца, а непријатељ је све више стезао обруч око Козаре, сећа се Мира Шиник Станков.
-Ваљало је покушати још јеном пробој да би се спасао народ и борци. Ноћ. Тишина. Дуга колона бораца, народа и рањеника кретала се према месту пробоја на цести Приједор – Босанска Дубица „Тишина!“ Говоре. Чује се пригушени плач деце, лупа коњских копита и пад неког предмета са коња. Колона је бесконачна. Појављује се после дугог хода и застајкивања, бела трака цесте. Све је напето. Мора да буде највећа тишина, јер је непријатељ близу. Прелази се цеста. Шумарак. Плотун по нама. Наши повици напријед! Други трећи плотн. Борба жестока. Ври као у котлу. Понегде јауци и стењање. Командир једне чете на коњу рањен, командује. Непријатељ измиче до других ровова и још снажније туче. Шири се вест долазе тенкови од Босанске Дубице. Даље се не може. „Мора се назад“, гласи команда. Свиће зора. Повлачимо се споро исцрпљени, гладни носећи рањенике и нејаку децу. Непријатељ је за петама. Да не би пала у руке непријатељу Бранка Бјеловук се убија пиштољем. Талас авиона сипа бомбе. Плач и лелек рањеника и деце. Једна мисао свих је што дубље у Козару, у заклон далеко од цесте од непријатеља. Негде око подне сви смо на окупу, у хладовини столетних букава, храстова и јелика. Закључено је. У пробој се више не може.
