Грљан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ) |
|||
Ред 21:
== Историја ==
Време настанка данашњег Грљана не може се прецизно одредити. Грљан се први пут помиње у турском попису из 1560. године и то као два посебна села - Горње и Долње Грлене, свако са по десетак кућа.<ref name=automatski generisano1>{{cite book|first=Стеван|last=Вељковић|title=Грљан}}</ref> Што се тиче самог назива насеља, казивања старијих мештана говоре да је Грљан је свој назив добио по првим досељеницима који су ту дошли из села Гурле у Каравлашкој, данашњој Румунији. Према новијим истраживањима име села настало од словенског придева ''грлен'', који означава нешто или неког који долази из грла, у овом случају из кланца.
Током Првог српског устанка гранична линија ишла је дуж обале реке Бели Тимок, те је Грљан био на самој граници. У Грљану се налазио шанац са посадом, чији је командант био хајдук рођен у овом селу, Тодор Тоша Костадинов. Шанчеве је чувала стална посада од педесетак људи, а у ванредним ситуацијама и преко стотину. Грљан је коначно ослобођен од Турака 1833. године.<ref
Према првом попису у Србији из 1834. године, Грљан је имао сто седамдесет осам кућа и 1106 "душа".<ref>{{cite book|first=Лепосава|last=Цвијетић|title=Попис становништва и имовине у Србији 1834. године}}</ref>
Ред 29:
Према одредбама Устава из 1838. године Грљан је добио статус општине. У време образовања „Општине грљанске“ у 1839. години село је имало 202 куће са 239 ½ пореских глава, а подручно село Шљивар 37 кућа и 39 пореских глава.<ref>{{cite book|first=Душица|last=Милошевић|title=Из рада примирителних и окружних судова на територији црноречког и крајинског округа у 1841. години}}</ref>
Године 1842. Грљан добија основну школу, а први грљански учитељ је био Траило Пауновић.<ref name=automatski generisano2>{{cite book|first=Бранислав|last=Ивановић|title=Хроника Грљана}}</ref> Од тада до данас основна школа у Грљану стално је постојала, а рад прекидала само у годинама рата и окупације током Првог светског рата.
Током Првог српско-турског рата 1876. године Грљан је прилично страдао. Након битке код Великог Извора, када су га Турци освојили и спалили због пруженог отпора, Грљан је пао двадесет четвртог јула. Под налетом турских нерегуларнних јединица Черкеза комплетно село букнуло је у великом пожару, такође због пружања отпора. Након рата ситуација је била јако тешко за људе који су у Грљану живели.<ref>{{cite book|first=Петар|last=Опачић|title=Српско-турски ратови 1876-1878.}}</ref> У 1880. години грљанска општина упутила је Народној скупштини више апела да им се некако помогне. Тако је на седници Скупштине од двадесет трећег јануара 1880. године изнето да „Општина грљанска моли да се рок мораторијума одложи, а дугови за порез отплаћују на квартове.“ На истој седници прочитана је и молба којом „житељи села Грљана, који су у првом рату пострадали, моле да се изнађе начин, средство да им се што пре помогне.“<ref>{{cite book|title=Стенографске белешке о седницама Народне скупштине, која је држана у Београду 1880. године}}</ref>
Ред 37:
Крајем деветнаестог века почео је развој рударства у овом крају. Прву повластицу за експлоатацију угља добио је 1884. године Јозеф Хирш. Међутим, пошто је за отварање рудника и изградњу неопходних рудничких постројења и инсталација био потребан неопходан капитал, Хирш је шестог јуна 1887. године своја „рударска права“ продао новоформираном Српском индустријском безименом друштву „Тимок“, са седиштем у Бриселу, у Белгији. Становници Грљана и суседног села Прлита радили су не само у руднику, већ и на изградњи пруге уског колосека која је повезивала угљенокоп са пристаништем на Дунаву код села Радујевац, тзв. Белгијске пруге. До краја 1889. године били су завршени сви припремни радови за експлоатацију угља, изграђена железница и брикетница, па је производња започела. Део радника који су на тим радовима били ангажовани остао је да ради у руднику као рудари, а мањи број добио је запослење на железничким постројењима<ref>{{cite book|first=Василије|last=Симић|title=Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији}}</ref>.
Грљан је нову зграду школе добио 1885, готово пуних десет година након паљења старе зграде од стране турских черкеских одреда. Изградњу школе помогао је округ, аглавни терет трошкова поднели су грађани. Четрнаестог октобра 1898. године Грљанци формирају своју прву задружну организацију - Земљорадничку набављачку задругу. Основни мотив оснивања Задруге био је да се обезбеди јевтинија роба задругарима.<ref
Током Првог светског рата Грљан се налазио под бугарском окупацијом. Бугарска власт је за председника општине у Грљану довела свог човека, извесног Јончу Иванова. У периоду окупације у Грљану је помрло тридесетак људи и деце, јер је било много оболелих у току епидемија заразних болести тифуса и тзв. „шпанске грознице“. Само у току 1918. године од тифуса је умрло десет особа.<ref
До поновног оснивања Земљорадничке задруге у Грљану дошло је 1920. године. Задруга је свој рад отпочела са педесетак чланова и шездесет удела. До 1925. године број задругара нарастао је на сто педесет, а да би пет година касније достигла број од преко две стотине чланова. Делатност је обављала преко своје продавнице, која је била добро снадбевена индустријском робом широке потрошње. Све до 1930. године Задруга није имала своје просторије. Јован Рајковић, први председник Задруге, Задрузи уступа свој плац у центру села, с тим да се на њему изгради кућа за потребе Задруге. Ова иницијатива уродила је плодом, па је 1930. године саграђена пространа зграда – „Дом Грљанске набављачке задруге“. Поред набављачко-продајне делатности, Задруга се касније почела бавити и другим пословима. Тако је при Задрузи радио „Штедни одељак“, из којег је потом настала „Кредитна задруга“. Чланови улагачи штедње добијали су од ње кредите на две године за санирање штета после већих природних непогода и у смртним случајевима, уз минималну камату од два процената. Убрзо је основана и „Сточарско-земљорадничка селекциона задруга“.<ref>{{cite book|first=Историјски архив|title=Фон „Земљорадничка задруга у Грљану“}}</ref>
Ред 49:
Током Другог светског рата Грљан није претрпео већу материјалну штету. Након немачке окупације и ослобођења, приступило се обнови села. Изградња задружног дома започета је у пролеће 1948. године и објекат је имао површину у основи 703 квадратна метра. Почео се користити 1950. године, а сала од 1952. године. У јуну 1955. године спроведена је територијална подела на комуне (општине).<ref>{{cite book|first=Б.|last=Јовановић|title=Изградња задружних домова у Тимочкој крајини 1948-1952. године}}</ref> У Грљану је формирана општина која је обухватала Прлиту, Вратарницу и Заграђе. Године 1957. извршена је нова територијална подела, у којој су Грљан и околна села ушла у састав општине Зајечар.<ref>{{cite book|title=Статут општине Грљан|year=1955.}}</ref>
Месна заједница Грљан је једина 1975. године у Тимочкој крајини добила признање за изузетну активност на саветовању Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа у Аранђеловцу.<ref
По завршетку Другог светског рата, рудници „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ са још седам тимочких рудника угља (Лубница, Ртањ, Боговина, Добра Срећа, Подвис, Благовести и Влашко Поље) и Централна радионица у Грљану спојени су у јединствено предузеће „ТИМБАС“, тимочки угљени басен, са седиштем у Грљану. „ТИМБАС“ је био у саставу Генералне дирекције за угаљ Министарства рударства ФНРЈ. Касније је дирекција овог предузећа пресељена у Зајечар.<ref>{{cite book|first=Историјски архив Зајечар|title=Рудник угља "Вршка чука" Аврамица}}</ref>
| |||