Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану — разлика између измена

м
Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ)
м (прошло више од три дана)
м (Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ))
 
== Историјат простора Пионирског парка ==
Простор на којем је формиран Дворски комплекс на Теразијама<ref name=automatski generisano1>Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда</ref> , све до четрдесетих година 19. века, представљао је пусто и мочварно земљиште обрасло трском. Читав простор данашњег Пионирског парка, заједно са Девојачким парком, између улица Краља Милана и Краљице Наталије, купио је крајем тридесетих година 19. века, [[Стојан Симић]], један од најутицајнијих људи Кнежевине Србије, вођа уставобранитељског режима и председник Државног савета. Симић је исушио мочваре, насуо и изравнао терен, и на непарној страни данашње улице [[Краљ Милан|Краља Милана]] подигао кућу у периоду 1840—1842. године, која је касније добила назив Стари конак. Откуп овог здања са околном баштом за потребе смештања двора кнеза [[Александар Карађорђевић|Александра Карађорђевића]] 1842/43. године означио је настајање првог дворског комплекса у Београду.
Саставни део дворског комплекса представља и дворска башта, чији се настанак и развој везују за средину 19. века и подизање [[Стари конак|Старог конака]], који је већ приликом изградње био окружен мањим бројем шумског дрвећа затечених из ранијих периода. Култивисању дворске баште и њеном претварању у репрезентативније уређен „вернакуларни врт“ посветила је пажњу већ [[Кнегиња Персида Карађорђевић|кнегиња Персида]], супруга кнеза Александра Карађорђевића. У оквиру трансформације престоничког дворског комплекса у последњим деценијама 19. века, залагањем краља Милана Обреновића настављено је уређење баште сађењем егзота лишћара, од којих су неки сачувани до данас. На начин уређења баште великог утицаја имала је функција дворског вртлара, коју је деведесетих година 19. века, обављао Јохан Шнајдер, хортикултурни стручњак из Аустрије.
О самој башти није сачувано много података. Део баште која се пружала од Старог двора улицом Драгослава Јовановића, Булеваром краља Александра и улицом Кнеза Милоша до старог Министарства војске, био је ограђен зиданом оградом висине преко 3m. Улази су били према Булевару краља Александра и према улици Драгослава Јовановића. Једна стражара налазила се на самом углу Булевара краља Александра и улице Кнеза Милоша, а остале поред сваке капије. Ограда је била од металних шипки које су, до изградње Старог двора и постављања нове металне ограде са богатијим капијама, биле позлаћене. Тријумфални изглед са истакнутом пластичном декорацијом и хералдичким знамењем, капије су добиле највероватније завршетком изградње Новог двора и партерним уређењем дворске баште са фонтаном између дворова.
Пирамидална форма од рустично обрађеног камења у Пионирском парку у Београду, по широко распрострањеном уверењу представља реплику кајмакчаланске осматрачнице српске војске са Солунског фронта<ref>Хранислав Милановић, Зеленило Београда, Београд 2006. 160-162.</ref>, односно осматрачнице Врховне команде Српске војске са Солунског фронта, која се налазила на Јелаку, на Могленским планинама, са које су регент Александар Карађорђевић као врховни комадант и Живојин Мишић и чланови његовог штаба, на дан пробоја Солунског фронта, 15. септембра 1918. године посматрали ток борбе. Наводно је пренета у Београд 1928. године. Такође постоје други наводи, који овај објекат идентификују као имитацију пећине Grotto, изграђеној за време владавине краља Милана Обреновића, која је служила је у декоративне сврхе. Трећи наводи говоре да је објекат изграђена као видиковац, након Првог светског рата, у време владавине краља Александра.
 
Податак о постојању Осматрачнице српске војске са Солунског фронта<ref>Документација Заводаname=automatski заgenerisano1 заштиту споменика културе града Београда</ref> , у Пионирском парку у Београду појављује се у дневном листу Политика, од 5. новембра 1983. године. У поменутом тексту, аутор др Милорад Тешић износи наводе са којима се углавном и данас оперише. Професор Тешић је такође у допису Републичком заводу за заштиту споменика културе као извор навео да је током 1935. године, слушао предавања из „Историје ратова“ на којима је пуковник Јеремија Станојевић изнео податак да је „осматрачница Врховне команде српске војске на Јелаку убрзо након краја Првог светског рата пренета у Београд“ и даље да је током служења, као официр, у Гарди од 1936. до 1941. године од старијих официра – ратника чуо тај податак.
Пре поменутог текста др Милорада Тешића постојало је усмено предање да је предметни објекат романтичарска парковска грађевина, а још 1980. године се о њему пише као о парковској декорацији (текст инж. В. Ђорђевића у часопису Архитектура-урбанизам, бр. 59 из 1980. године).
Настојећи да разјасни порекло овог објекта, у циљу изналажења документоване грађе везане за осматрачницу, од стране Завода за заштиту споменика културе града Београда током 1988—89. године извршена су обимна истраживања.
1.572.075

измена