Римско царство — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci; козметичке измене
Ред 1:
{{Кутијица за бивше државе ср
| Изворно_име = {{Јез-лат|Imperium Romanum}}<br />Senatus Populusque Romanus (SPQR) Сенат и Народ Рима<br />{{Јез-грч|Βασιλεία Ῥωμαίων}}<br />Царство Римљана (Ромеја)
 
| Конвенционални_пун_назив = Римско царство
| Уобичајен_назив =
Линија 29 ⟶ 28:
| Владар4 = [[Теодосије I]] 379. — 395.
| Владар5 = [[Ромул Августул]] 475. — 476.
| Ера = [[Класична антика|Класична]] и [[Касна антика|касна антика]] (Западно и Источно царство), [[Средњи Век]] (Византија)
| Година_почетак = [[27. п. н. е.]]
| Година_крај = [[476]]. [[Западно римско царство|Западно царство]], [[1453.]] [[Источно римско царство|Источно царство]] (Византија)
Линија 42 ⟶ 41:
{{Антички Рим}}
'''Римско царство''' ({{Јез-лат|Imperium Romanum}}) је уобичајени назив за [[антички Рим|римску државу]] после реформи које је спровео [[Октавијан Август]] у последње три деценије првог века пре Христа. Предавгустовска држава се обично назива [[Римска република]]. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.
 
Римско царство је управљало свим [[хеленистичка ера|хеленистичким]] државама на [[Средоземно море|Средоземљу]], деловима [[Блиски исток|блиског истока]], северном обалом Африке као и [[Келти|келтским]] подручјима [[северна Европа|северне Европе]], целим [[Балканско полуострво|балканским полуострвом]] и деловима [[Централна Европа|централне Европе]].
Последњи [[Западно римско царство|западноримски цар]] збачен је [[476]]. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у [[Константинопољ|Константинопољу]]у. Источно царство касније ће постати познато као Византија.
Источно римско царство ([[Византијско царство|Византија]]) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до [[1453]]. године, кад су [[Османски Турци]] освојили [[Константинопољ]].
Касније државе на западу као што су ([[Франачка|Франачко краљевство]] и [[Свето римско царство]]) и на истоку ([[Император сверуски|руски цареви]]) користили су римско државнички назив све до модерног доба.
Ред 106:
{{Посебан чланак|Калигула}}
 
Иако поједини историчари сумњају да је [[Калигула]] био умешан у Тиберијеву смрт, вероватно је да је стари цар умро природном смрћу. Преторијански префект [[Невије Суторије Макрон|Макрон]], играо је кључну улогу у обезбеђивању Калигулиног престола. Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат поверио и [[28. март|28. марта]]а ушао у Рим где га је поздравила одушевљена маса.<ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02.0132%3Alife%3Dcal. Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Калигула]</ref>Пошто је био син омиљеног Германика, Калигула је описан као први цар коме су се дивили сви на целом свету.<ref>[http://II.10. Филон Александријски, Посланство Гају]</ref>
Упркос томе, Калигулина владавина остала је упамћена по сукобу са сенатом, мегаломанским грађевинским подухватима, његовој екстраваганцији и бројним скандалима. То је резултовало Калигулиним убиством почетком [[41.]] године.
 
Ред 112:
{{Посебан чланак|Клаудије}}
 
Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције [[Тракија]], [[Норик]], Лукија и Јудеја припојене су царству али најважније је било освајање [[Британија (провинција)|Британије]] [[43]]. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.
 
Након неколико неуспешних бракова, Клаудије се по четврти пут оженио својом рођаком, [[Агрипина Млађа|Агрипином Млађом]]. Ускоро је усвојио и њеног сина Нерона, па су он и Клаудијев син, [[Британик]], проглашени за заједничке наследнике. Међутим, већина античких историчара слаже се да је амбициозна Агрипина отровала Клаудија да би довела свог сина Нерона на власт.
Ред 125:
[[Датотека:Nero Palatino Inv618.jpg|мини|десно|Мермерна биста цара Нерона]]
Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Корбулону. [[Парћани]] су се морали привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму.
 
До побуне је дошло у [[Британија (провинција)|Британији]], и она је угушена након велике борбе.
 
Другу половину Неронове владавине обележила је царева све већа екстраваганција и честе завере и побуне. Након Виндексове неуспешне побуне, последња и по Нерона погубна побуна догодила се марта 68. [[Гај Јулије Виндекс]], гувернер [[Лугдунска Галија|Лугдунске Галије]], побунио се против Неронове пореске политике. Луције Вергиније Руф, гувернер [[Горња Германија|Горње Германије]], добио је наређење да угуши побуну. У покушају да придобије подршку ван своје провинције, Виндекс је позвао Сервија Сулпиција Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да се придружи побуни и прогласи себе за императора насупрот Нерону.
 
Линија 136 ⟶ 138:
 
Неронова смрт увела је царство у грађански рат. [[Галба]], који је постао цар уз помоћ шпанских легија, постајао је све непопуларнији и Риму због одбијања да даје новачене дарове војсци и због дисциплине коју је наметао. Његова финансијска политика такође је изазвала незадовољство. Почетком 69. године, трупе у Германији побуниле су се и прогласиле [[Вителије|Вителија]] за цара.
 
Галбу су у Риму убили преторијанци, који су потом прогласили за цара [[Отон|Отона]]а, бившег гувернера [[Лузитанија|Лузитаније]] и једног од Неронових фаворита.
 
Пошто је Нерон и даље био популаран међу римском масом, Отон је вратио многе од његових сарадника.
Убрзо је међутим дошло до сукоба са Вителијом у северној Италији. Отонове снаге претрпеле су пораз у [[Битка код Бедријака|бици код Бедријака]]. Отон је извршио самоубиство, а победничке Вителије снаге ушле су у Рим.
Линија 154 ⟶ 158:
{{Посебан чланак|Тит}}
 
Тит је био успешан војни заповедник који се посебно истакао у [[Први римско-јеврејски рат|Првом римско-јеврејском]] рату и [[Опсада Јерусалима (70. година)|освајању Јерусалима 70. године.]] Његова кратка владавина обележена је ерупцијом [[Везув|Везува]]а 79. године која је уништила неколико градова у Напуљском заливу, [[Херкуланеум]] и [[Помпеја|Помпеју]]. Тит је завршио изградњу [[Колосеум|Колосеума]]а, коју је започео Веспазијан. Тит је умро од грознице, после само две године владавине. Поједини антички историчари наводе да је његов брат, Домицијан, убрзао његову смрт, али поузданост ових тврдњи није велика. Тит је деификован одмах после смрти.
 
'''Домицијан, 81. – 96.'''
Линија 160 ⟶ 164:
 
Домицијан је провео младост и рану каријеру у сенци свог брата.
 
Оваква ситуације одржала се и током владавине његовог оца, Веспазијана, који је постао цар 69. након периода познатог као ''Година четири цара''.
 
Линија 165 ⟶ 170:
[[Датотека:Domiziano da collezione albani, fine del I sec. dc. 02.JPG|мини|лево|Домицијанова биста, музеј Лувр, Париз]]
 
Домицијанову владавину обележио је рат са [[Дачани|Дачанима]]ма и освајања римског генерала [[Гнеј Јулије Агрикола|Агриколе]] у Британији. Домицијанова економска политика и беспоштедба борба против корупције и непотизма обезбедиле су да током његове владавине бирократски апарат делује ефикасно као никада раније. Међутим, Домицијан није био популаран. Себе је посматрао као новог Августа, божанског владара који води Римско царство у еру просперитета. Домицијан је сам био цензор и водио је рачуна у јавном моралу.
 
Цар је убијен [[18. септембар|18. септембра]] [[96.]] у дворској завери.
Линија 192 ⟶ 197:
Трајан се бавио пословима администрације а током овог времена отпочео је своју преписку са [[Плиније Млађи|Плинијем Млађим]]. Једна од тема била је и однос према хришћанима у провинцији Понт, где је Плиније служио као гувернер.
Трајан је подигао многе знамените грађевине и Риму, међу којима је најпознатији Трајанов форум. У овом периоду Трајан је формализовао систем знан као ''Alimenta'',<ref>[http://tjbuggey.ancients.info/Alimenta.html Алимента]</ref> социјални програм чији је циљ био пружање помоћи сирочади и сиромашној деци у Италији. Систем је обезбеђивао новчана средства, храну и субвенционисано образовање. У почетку се програм финансирао из плена задобијеног у дачком рату а касније из пореза на имовину и добротворних давања.
 
Трајанова владавина означила је период највеће моћи царства, а Трајан је традиционално сматран једним од најбољих императора. По доласку новог императора сенат би га дочекивао фразом: ''"буди срећнији од Августа и бољи од Трајана"'' (лат. ''Sis felicior Augusto, melior Traiano'').
Трајан је добио и почасну титулу ''Optimus'' "најбољи".
Линија 204 ⟶ 210:
Оваква политика подразумевала је подизање јаких утврђења на границама царства. Најпознатији такав подухват јесте изградња зида на северу данашње Енглеске, познатог као [[Хадријанов зид]]. На Дунаву и Рајни подигнут је низ утврђења и постаја. Хадријанова политика тежила је миру кроз демонстрацију римске моћи која је имала да учини утисак на потенцијалне непријатеље и одврати их од напада.
[[Датотека:Bust Hadrian Musei Capitolini MC817.jpg|мини|десно|Мермерна биста цара Хадријана, Капитолски музеји, Рим]]
Хадријан је умро [[10. јул|10. јула]]а [[138.]] у својој вили у месту Баје, у 62. години.
Историчари описују Хадријана као најсвестранијег римског цара, склоног космополитизму. Цар је често волео да демонстрира своје интелектуалне вештине а највише је ценио уметност чији је био велики покровитељ. Његова вила код Тибура (данас [[Тиволи]], Италија) најфинији је пример александријског врта у римској архитектури.
 
Линија 218 ⟶ 224:
Антонин је управљао царством ослањајући се на гувернере провинција али и путем директне комуникације царским писмима, од којих су неколицина јавно објављивана. За разлику од Хадријана, Антонин је само једном напустио Италију.
 
Како је царево здравље почело да слаби, Марко је постепено преузимао државне дужности. Антонин је умро [[7. март|7. марта]]а [[161.]] у 74. години. Његова владавина најдужа је после Августове, само неколико месеци дужа од Тиберијеве.<ref>{{harvnb|Bowman||p=156}}</ref> Антонинови наследници, Марко Аурелије и Луције Вер одмах су деификовали свог претходника.
 
Марко Аурелије и Луције Вер били су веома популарни. Међутим, Вер је умро од куге након повратка са похода, 169. године, па је тако Аурелије остао једини цар. Владавина Марка Аурелије обележена је скоро непрекидним ратовањем са Германским и Сарматским народима на Дунаву, а велики део своје владавине император је провео на граници. Током овог похода, Марко је написао једно од својих најпознатијих дела, "Самоме себи" ''(Meditationes)'' због којег је задобио велику славу о остао у историји познат као "Цар Филозоф". Аурелује је један од главних представнике касне [[Stoicizam|стоичке]] школе.
Линија 228 ⟶ 234:
Комод је био први император ''у пурпуру рођен'', тј. рођен за време владавине свог оца. Исто тако, Комод је био први император који је наследио свог биолошког оца, још од како је Тит наследио Веспазијана 81. године.
Још у младости, Комод је пратио свог оца, Марка Аурелија, током [[Маркомански ратови|његовог рата]] на Дунаву, против [[Маркомани|Маркомана]],[[Квади|Квада]] и [[Јазиги|Јазига]].
 
Комод је [[177.]] године и званично проглашен за ''августа'' па је тако био очев савладар.
 
Наком смрти Марка Аурелија током војне кампање на Дунаву, Комод је остао једини цар и одмах је закључио мир са Германима, и у Риму прославио тријумф. Међутим, млади император показао се незаинтересованим за државна питања, већ је живео на својим имањима, владајући путем својих миљеника. Ускоро је дошло до пораста корупције и немира у провинцијама, а император је показивао све већу суровост и каприциозност. Након низа завера, Комод се потпуно повукао из јавног живота, те је на свом имању изван рима вежбао рвање и гладијаторске борбе.
 
Комодова мегаломанија узимала је све већег маха. После једног пожара Комод се прогласио новим Ромулом и поново основао град, преименујући га у ''Colonia Lucia Annia Commodiana''. Сви месеци у години преименовани су да би одговарали једном од Комодових дванаест имена: ''Lucius'', ''Aelius'', ''Aurelius'', ''Commodus'', ''Augustus'', ''Herculeus'', ''Romanus'', ''Exsuperatorius'', ''Amazonius'', ''Invictus'', ''Felix'', ''Pius''. Легије су добиле име ''Commodianae'' а чак је и сам сенат назван ''Комодов Срећни Сенат''. Његова палата и сви римљани понели су име ''Commodianus'' а дан на који су ове реформе донете имао је да буде назван ''Dies Commodianus'', ''Комодов дан''.
 
Линија 237 ⟶ 246:
{{Посебан чланак|Година пет царева}}
 
Комодовом смрћу почео је период нестабилности назван Година пет царева. Сенат је за цара изабрао [[Пертинакс|Пертинакса]]а, префекта града Рима, али његова владавина није дуго потрајала, тек 86 дана. Незадовољни преторијанци убили су Пертинакса, да би на аукцији понудили титулу цара ономе ко им понуди највише новца.
[[Дидије Јулијан]], сенатор и бивши [[Римски конзул|конзул]] понудио је највише, па су га преторијанци поздравили као императора и отворили капије палате. Под притиском војске, сенат је потврдио његов избор, али ни Јулијанова владавина није потрајала много дуже од оне његовог претходника. Његов избор за цара изазвао је протесте широм престонице а у провинцијама су избили немири и тројица претендената на престо оспорила су Јулијанов избор за цара. [[Песценије Нигер]] у Сирији, [[Клодије Албин]] и Септимије Север у Панонији. Сходно договору са Албином, Север је марширао према Италији. Како је ускоро добио подршку читаве Италије, Јулијанов пад био је неминован. Сенат је прогласио Севера за цара и издао налог за Јулијаново погубљење. Свргнутог цара убио је у палати војник.
 
Након што је распустио преторијанску гарду, Север се окренуо борби са претендентима. У биткама код [[Битка код Кизика (193)|Кизика]] и [[Битка код Никеје|Никеје]] победио је снаге Песценија Нигера, а коначну победу у грађанском рату однео је над Клодијем Албином у [[Битка код Лугдунума|бици код Лугдунума]] у Галији.
 
Поставши тако једини господар царства, Север је отпочео [[Севери (династија)|нову династију]].
 
Линија 255 ⟶ 265:
 
Заједничка владавина Каракале и Гете показала се неодрживом. После само десет месеци савладарства, Каракалини војници убили су Гету на састанку који је њихова мајка, [[Јулија Домна]], сазвала ради њиховог помирења. Каракала је прогласио [[damnatio memoriae]] (забрану сећања) против свог брата.
 
Каракалину владавину обележила је девалвација римског златника, раскошни [[Каракалине терме|грађевински подухвати]] и све већи порески намети којима се издржавала војска, на чију се подршку Каракала ослањао.
Каракалин едикт из [[212.]] године коме је свим слободним становницима Римског царства додељен статус римских грађана, најзначајнији је догађај у овом периоду.
 
Касније историја придала је велики значај каракалином едикту.
 
Након успешних похода против [[Алемани|Алемана]] у Германији и Карпа и Јазига на Дунаву, Каракала је напустио Рим и отишао на исток, где је планирао поход против [[Парћани|Парћана]].
 
На путу из [[Ефес|Ефеса]]а, недалеко од места Харан у данашњој јужној Турској, Каракалу је убио један од официра из његове личне гарде. Преторијански префект, Макрин, вероватно је стајао иза убиства, а војска га је одмах прогласила за цара.
 
'''Елагабал и Александар Север, 218. – 235.'''
{{Посебан чланак|Елагабал|Александар Север}}
 
Макрин је узбрзо постао веома непопуларан међу војском због неспособности у рату са Парћанима. Преживели чланови династије Севера, [[Јулија Меза]], [[Јулија Соемија]] и [[Јулија Мамеја|Јулија Мамеја]] сковале су заверу да за новог цара поставе четрнаестогодишњег сина Јулије Соемије, Елагабала. Макрин је поражен у бици код Антиохије чиме је сукоб решен у Елагабалову корист.
 
Међутим, млади и неуравнотежени цар, показао се потпуно неспособним, те се предао декаденцији и поштовању римљанима непознатог и одбојног култа бога Ел-Габала), те био под контролом своје мајке.
 
Незадовољни преторијанци убили су Елагабала и његову мајку, а за цара је проглашен његов рођак, син Јулије Мамеје, [[Александар Север]].
 
Млади Александар показао се као способнији и уравнотежени владар, али и он се налазио под потпуном контролом своје мајке и баке, што је било изузетно непопуларно у војсци.
Цар је био приморан да гуши побуне, а дошло је до рата са Парћанима у месопотамији и њиховим наследницима, [[Сасанидско царство|Сасанидима]]. Дошло је до инвазије Германа и Сармата на Дунаву и Рајни.
Неискусни цар пожурио је на бојиште, али су га у [[Мајнц|Мајнцу]]у, заједно са мајком, убили незадовољни војници који су прогласили [[Максимин Трачанин|Максимина Трачанина]] за цара.
 
Смрт Александра Севера означио је пропаст династије Севера и почетак педесетогодишњег периода познатог као Криза трећег века, у коме је Римско царство дошло на руб пропасти.
Линија 318 ⟶ 333:
Успон Диоклецијана на власт означио је и почетак нове епохе. Диоклецијан је изградио нови систем управљања царством који је назван Тетрархија ([[Грчки језик|грчки]] "владавина четворице"). Састављен је колегијум од четири владара, два августа и два цезара. По један август, као старији цар, имао је да влада источном и западном половином империје, уз помоћ колеге, цезара. Предвиђено је да се августи повучу и да их замене њихови цезари, док би колегијум био попуњен избором нова два цезара.
 
У почетној фази тетрархије, Диоклецијан је владао источном половином царства, док је за августа на западу уздигао [[Максимијан|Максимијана]]а. Да би се успешније решили многобројни проблеми широм простране територије царства, Диоклецијан је изабрао по једног цезара на западу и истоку. На истоку је изабран [[Галерије]] а на западу [[Констанције Хлор]].
 
Диоклецијанову владавину обележили су сукоби са [[Сармати|Сарматима]]ма на [[Дунав|Дунаву]]у и [[Балканско полуострво|Балкану]], побуне у Египту и рат са [[Сасанидско царство|Персијом]] као и прогон хришћана.
 
Диоклецијанову владавину обележили су сукоби са [[Сармати|Сарматима]] на [[Дунав|Дунаву]] и [[Балканско полуострво|Балкану]], побуне у Египту и рат са [[Сасанидско царство|Персијом]] као и прогон хришћана.
Диоклецијан је абдицирао 305., поставши први римски цар који се добровољно одрекао престола. Уследили су сукоби [[Константин Велики|Константина]], Максимијана и [[Максенције|Максенција]] на западу, [[Лициније|Лицинија]] и [[Максимин Даја|Максимина]] на истоку.
Константин и Лициније изашли су као победници из серије грађанских ратова. 324. Константин је победио Лицинија и постао једини цар читаве империје.