Након разарања [[Јерусалим]]а [[70]]. [[Антиохија]] је постала центар [[Хришћанство|хришћанства]]. Марон је био монах, који је у [[4. век]]у напустио [[Антиохија|Антиохију]] и водио је [[аскеза|аскетски]] живот око реке [[Оронт]]. Он је имао много следбеника. Када је Марон умро његови ученици су изградили манастир и тиме створили језгро будуће маронитске цркве.
У прво време, Маронитимаронити су били потпуно правоверни, прихватили су учење [[Четврти васељенски сабор|Четвртог васељенског сабора у Халкидону]] [[451]]. године и одбацивали су монофизитство. Након што су [[Монофизитство|монофизити]] поклали 350 монаха у Антиохији, маронити су побегли у планине [[Либан]]а. Након страдања православног патријарха из Антиохије [[602]]. маронити су остали без дотадашњег црквеног поглавара. У време великог рата између [[Византијско царство|Византије]] и [[Сасанидско царство|Персије]], цар [[Ираклије]] (610-641) је покушао да измири православне и монофизитске хришћане путем комромиснекомпромисне [[Моноенергизам|моноенергијске]] и [[Монотелитизам|монотелитске]] христологије коју су постепено изградили цариградски патријарси Сергије и његови наследници. Недуго потом, дошло је до освајања Сирије од стране Арапа, а ''монотелитска'' политика је временом напуштена и у самом Цариграду. Као једино упориште ''монотелитског'' хришћанства преостала је управо Маронитска црква. Одбацивши учење [[Шести васељенски сабор|Шестог васељенског сабора у Цариграду (681)]], Маронити су задржали монотелитско учење и [[685]]. године приступили су изабралиизбору властитог патријарха Јована Марона, кога су сматрали законитим наследником антиохијске патријаршијске катедре. Тиме је коначно створена Древна маронитска црква.
Услед [[Муслимани|муслиманског]] освајања [[Сирија|Сирије]] и све тежег положаја хришћана маронити су настојали да поправе односе са [[Византијско царство|Византијом]]. Добили су политичку и војну помоћ. Међутим муслимански владари су се жестоко осветили, тако да је маронитима запретило истребљење. Склонили су се у планине Либана. Након 685. године били су углавном изоловани од осталог хришћанског света, настојећи да се одрже у непријатељском исламском окружењу. Бирали су своје патријархе и задржали су посебну ''монотелитску'' христологију.
