Светосавски конгрес — разлика између измена

м
Враћене измене 178.221.162.90 (разговор) на последњу измену корисника Kolega2357
м (Враћене измене 178.221.162.90 (разговор) на последњу измену корисника Kolega2357)
Према пројекту др. [[Стеван Мољевић|Стевана Мољевића]] од 30. јуна [[1941]]. године, у српску федералну јединицу ушле би и [[Црна Гора]], [[Источна Херцеговина]], [[Босна]], Северна [[Далмација]], Јужна Далмација са јадранском обалом од [[Плоче (град)|Плоча]] до испод [[Шибеник]]а, српски део [[Лика|Лике]], [[Банија|Баније]] и [[Кордун]]а, део Западне [[Славонија|Славоније]] ([[Пакрац]]), део Источне Славоније ([[Вуковар]], [[Осијек]], [[Винковци]]) и [[Барања]], док би [[Дубровник]] имао посебан статус.
{{wikisource|Башка резолуција}}
Померајући српске међе науштрб хрватских, Мољевић се, као и некада Пашић при одређивању спољних граница, пре свега руководио принципом да свако ко је починио ратни злочин мора да плати одштету у виду давања извесних територија. Принцип тројне федерације значио је, истовремено, супротстављање комунистичкој идеји о подели Југославије на шест федералних јединица, а Срба на три народа ([[Срби]], [[Црногорци]], [[Македонци]]), што је било прокламовано на њиховом конгресу у [[Јајце|Јајцу]] 29. новембра [[1943]]. године. Против такве намере комуниста листом су устали сви српски политичари, међу којима и анационални [[Милан Грол]], председник [[Демократска странка (Југославија)|Демократске странке]]. „Тито је узбунио Србе цепањем Срба на четири федералне јединице. То тај народ, који је скупо плаћао уједињење, не може да прими“, рекао је он. Изразито комунистичко антисрпство осудио је чак и бан предратне хрватске Бановине, др. [[Иван Шубашић]]. План о црногорској и македонској аутономији он је сматрао „препреком било којој југословенској заједници“, уз напомену да су овакви елементи националног концепта [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] „антисрпски“. Због таквих реакција комунисти су говорили да се „међе међу народним републикама и не могу схватити као неке границе“, односно да њихова улога није да „раздвајају“, него да „спајају“ народе, али су у пракси остајали доследни својој антисрпској политици.
[[Југословенска војска у отаџбини|Равногорски покрет]] никада званично није истакао тезу о отцепљењу Србије од Југославије, односно о успостављању [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] у границама траженим за српску федералну јединицу у оквиру Југославије. Штавише, [[Слободан Јовановић]] је сматрао да би се у случају испостављања захтева за оснивање проширене Краљевине Србије, „наше границе довеле у питање на више страна“. Другим речима, у ситуацији када водеће светске силе угрожавају опстанак Краљевине Југославије, постављање питања Краљевине Србије било би без икаквих изгледа, мада је било жеља многих припадника Равногорског покрета. При анализи Дражиних иступа, као и уопште грађе о четничком покрету, у говорима и изјавама намењеним јавној употреби приметна је југословенска црта, коју у интерним документима замењује брига о интересима српског народа. Обнова Краљевине Србије остављена је за неко будуће време, по проласку [[нацизам|нацистичке]] и [[комунизам|комунистичке]] опасности. Зато је Слободан Јовановић, у депеши од 5. децембра [[1942]]. године, упућивао савете генералу Михаиловићу о обнови југословенске државе, „у сопственом интересу“. Ево те депеше: