Карл Рајнер — разлика између измена

Редитељску каријеру почео је у „Шоу [[Дик ван Дајк]]а“, да би се након завршетка серије опробао и у филмској режији, режирајући током наредних 30-ак година 15 играних филмова, сви до једног успеле комедије. Први филм који је режирао био је '''Уђи смејући се''' (1967), настао по његовој властитој књизи истог наслова.

Његов трећи филм '''Где је тата?''' (1970) и дан данас има култни статус. [[Џорџ Сегал]] игра њујоршког адвоката коме на путу среће са лепом девојком стоји његова досадна и сенилна мајка ([[Рут Гордон]]). Скоро једнако култни статус постигао је и његов наредни филм '''Ох, Боже''' (1977), са [[Џорџ Бернс|Џорџом Бернсом]] у улози Бога.

Рајнер је одиграо и важну улогу у првој фази филмске каријере [[Стив Мартин|Стива Мартина]], као режисер и косценариста њихова четири заједничка пројекта: '''Билмез''' (The Jerk) (1979), '''[[Мртваци не носе кариране капутиће]]''' (1982), '''Човек са два мозга''' (1983) и '''Све од мене''' (1984).

Следе симпатична породична комедија '''Летњи закуп''' (1985), '''Берте Ригби, ти си будала''' (1989), интересантно подсећање на класичне холивудске [[мјузикл]]е кроз причу о провинцијалцу који се отискује у шоу бизнис, две занимљиве комедије са [[Кирсти Ели]] у главној улози '''Летња школа''' (1987) и '''Рођачко ривалство''' (1990), те '''Фатални инстинкт''' (1993), урнебесна пародија на детективске филмове и трилере, пре свега на ''[[Ниске страсти]]'' и ''[[Телесна страст|Телесну страст]]''.

Последњи филм који је режирао био је '''То необично осећање''' (1997).