|
== Биографија ==
Рођена је [[1940]]. године у [[Сталаћ]]у од оца Луке, жандармеријског подофицира родом из Лике, и мајке Видосаве, девојачко Милинковић, родом из славонског села Боботе. Оца су јој током рата стрељали партизани, а мајка је после ослобођења са још три њене сестре – Братиславом, Љубицом и Смиљом прешла у [[Банат|банатско]] село [[Баваниште]] крај [[Ковин]]а. Ту је упознала личког досељеника Милу Ранисављева – Теслу, и након венчања породица је прешла да живи у Ковину. Четири сестре су [[1949]]. године добиле још једну, Даницу. Мајка Видосава се запослила у ковинској Болници као куварица, док је отацочух радио у [[Смедерево|Смедереву]] као жељезнички радник на железници. Милица је основну школу завршила у Ковину, а гимназију у Смедереву увек као изразито добар ученик. У [[Београд]]у је уписала природноматематички факултет, одсек за хемију, и завршила га у року. На факултету је радила као асистент, да би убрзо након магистратуре отпутовала у [[Љубљана|Љубљану]] где је спремила и одбранила докторску дисертацију. Одбила је понуду за изванредно плаћени посао у ИНИ и вратила се у Београд да би на факултету наставила са наставничким радом. Једно време била је и члан [[савез комуниста Југославије|комунистичке партије]], али је веома рано одбацила ту идеологију и, вођена љубављу према [[Православље|православној]] вери, постепено је најпре сама, а потом уз помоћ свог духовног оца владике Данила, тада викарског владике патријарха Германа, прешла под окриље вере. Крајем седамдесетих година и дефинитивно је отишла у грчки манастир Ормилију на [[Халкидики (полуострво)|Халкидикију]] и тамо, након једногодишњег искушеничког стажа, постала монахиња. У [[Солун]]у је завршила и Теолошки факултет. Полиглота је и с лакоћом је савладала и грчки језик. У Ормилији је, на инсистирање игуманије манастира, почела да се бави иконописањем и открила да поседује ванредан дар који је касније наставила да развија. По повратку у [[Србија|Србију]] дуго је била без „свог“ манастира, али онда је отишла у запуштени и пусти манастир Соколицу изнад Звечана и обновила га, подигла нов конак и звоник, увела струју, телефон, формирала иконописачку радионицу и постала омиљена монахиња на целом Косову. Осликала је и трпезарију Жичког манастира, а на молбу свог духовног оца, епископа будимског Данила, и сентандрејску цркву. Мати Макарија је имала више самосталних изложби у Београду, [[Франкфурт на Мајни|Франкфурт]]у, [[Чикаго|Чикагу]] итд. Члан је [[Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије|УЛУПУДС]]-а по позиву. Ради заједно са монахињом Антонином која је уз њу такође постала врстан иконописац. Написала је и неколико књига, а последњу је посветила свом духовном оцу.
==Извори==
|
