|
'''Конкордат''' је [[међународни уговор]] склопљен између [[Света столица|Свете столице]] и неке државе којим се уређују правни односи између [[Католичка црква|Католичке цркве]] и дотичне државе.
Конкордат
Конкордат је извор посебног (партикуларног) канонског права за поједине црквене јединице. Посебност конкордата је у томе што папа преговарајући са поједином државом при томе наступа и као представник верника те државе. Иако је садржај конкордата различит, он увек решава положај Католичке цркве у односног држави. [[Вормски конкордат|Први конкордат]] склопљен је [[1122]]. године између папе [[Калисто II|Калиста II]] и немачког цара [[Хенрик V, цар Светог римског царства|Хенрика V]] којим је окончан педесетогодишњи [[Борба за инвеституру|сукоб око инвеституре]].
Увод
Устав донешен на Видовдан 1921. године реуглисао је положај верских заједница у држави који су касније законски решени(СПЦ 1929, Исламска верска заједница 1930, Евангелистичка заједница 1930, Јеврејска верска заједница 1929. године), у уставу се нису нашле верске заједнице које су забрањивале служење војске, као ни Римокатоличка црква са којом се потписивао посебан уговор.
Конкордат (споразум, нагодба) је писмени уговор између државе Ватикана и одређене државе којим се дају одређене повластице Римокатоличкој цркви на територији те државе. Први конкордат који је Србија потписала са Римом је конкордат из 1914. године, непосредно пред Сарајевски атентат. Међутим, како је убрзо избио рат он никада није ступио на снагу.
Пројекат конкордата није дело Владе Милана Стојадиновића, јер је сам законски предлог конкордата потекао од његовог претходника Богољуба Јевтића. Саму иницијативу за потписивање конкордата покренуо је краљ Александар. Његов разлог се огледа у томе што се решавању верског питања у свакој земљи посвећује огромно време и пажња, јер од тог питања зависи и унутрашњи мир у земљи у којој је било: 47% православаца, 37% католика и 11% муслимана. Држава је била самостална у односу на цркве и верске заједнице, није постојала државна вера. Ипак мора се рећи да је држава је инсистирала на томе да центри верских заједница буду на територији Краљевине како би се онемогућио утицај са стране, ту је било одређених проблема са заједницама које имају централизам, али је и то касније законски решено.
Унутрашњи политички разлози везани за конкордат односили су се пре свега на хрватско питање, иако Хрвати нису били једини католици у држави. Са спољнополитичке стране уговор са папом је могао да умири напетост између Краљевине и Италије.
Проблем између Краљевине и Италије се распламсао због немогућности потписивања уговора са Мусолинијем, који никако није могао да одбаци своје тежње ка апсолутној контроли Италије над Јадранским морем.
У прву комисију која је радила на конкордату били су укључени представници власти, представници хрватских политичара, али и представници Српске православне цркве, од којих је најистакнутији отац Воја Јањић.
Први пројекат конкордата био је готов почетком 1928. године. Међутим, представници хрватских странака, пре свега Стјепан Радић и Влатко Мачек ставили су приговор због овлашћења који је конкордат дао Католичкој акцији. Католичка акција је била нека врста политичке организације унутар Римокатоличке цркве, па зато не чуди зашто су управо хрватски политичари били против овог првог нацрта јер су се плашили за сопствене интересе.
Друга верзија конкордата је била завршена 1932. године. Међутим, због примедбе овога пута са католичке стране, она је дорађена и довршена као коначна верзија крајем 1933. године. Због промена у спољној политици Југославије, 1934. година је била година покушаја обнављања старих савезништава, пре свега покушај стварања Мале Антанте а под заштитом Француске. Тако је питање конкордата остављено по страни а тежиште је пребачено на потписивање војно-техничког савеза са Француском, које је требало да се догоди 9. октобра. Због погибије краља Александра, уговор никад није потписан а конкордат је поново добио на важности.
== Види још ==
Потписивање конкордата
*[[Конкордатска криза]]
Када је 20. јуна 1935. године образована влада Милана Стојадиновића, затекла је већ припремљен текст конкордата који је спремила влада Богољуба Јевтића. Датум потписивања конкордата је већ био одређен. У Рим је послат министар правде др Људевит Ауер. Он је пре одласка у Рим био у посети код патријарха Варнаве, и обавестио га о својој мисији. Рим је био срдачан и патријарх је био дирнут пажњом. Из овога следи да је патријарх Варнава био упознат са текстом конкордата. Патријар је једном приликом у разговору са Митрополитом Гаврилом Дожић рекао: „Интереси српске цркве ни у ком случају неће бити оштећени, што је за нас главно. Ја сам добио пуно уверење од краљевске владе др Стојадиновића преко министра правде др Аудера да је све у конкордату на свом месту.“
Конкордат је потписан 25. јула 1935. године између представника краљевске власти др Људевита Ауера и државног секретара Ватикана Еугенија Пачелија, тако да је остало још само да се конкордат потврди од стране скупштине. Све до 13. септембра 1935. године патријарх Варнава није реаговао, а онда је послао једну представку Милану Стојадиновићу у вези са конкордатом. Од тада, па до 24. новембра 1936. године Српска црква се није изјашњавала о конкордату. Повод за оглашавање био је ванредно заседање Сабора због најављеног позакоњена конкордата у Парламенту.
Сабор је издао саопштење у којем стоји да конкордат неповољно мења положај Српске православне цркве у држави, да је штетан по државне интересе. Позивајући се на националне заслуге Српске православне цркве, Сабор наглашава да се Римокатоличкој цркви даје положај владајуће државне цркве, а остале вероисповести, нарочито Православну цркву, као цркву већинског дела становништва, спушта на положај другоразредних верских заједница које су само толерисане. Конкордат се не може и неће признати.
У мају 1937. године, у Народној скупштини почела је расправа око питања конкордата. Одбор је имао 21 члана, а председник је био др Воја Јањић. Осим њега ту су били и архимандрит Никанор и отац Марко Ружичић. Претресање је изазвало веома јаку агитацију против владе Милана Стојадиновића. Конкордат су нападали сви чланови опозиције, међу којима су истакнуто место имали и комунисти. То је значило да је свако уплитање Цркве у конкордатски проблем унапред имало политичку конотацију.
Ванредно заседање Сабора отпочело је 8. јула 1937. године. Сабор је донео декларацију којом је још једном осудио и одбацио потписивање и ратификацију конкордата. Сабор је покушао да се огради од свих политичких радњи, напомињући да је разлог одбацивања конкордата пре свега везан за фаворизовање Римокатоличке цркве и запостављање свих осталих верских заједница, а нарочито Српске православне цркве. Тако да ћемо овде поменути неке од проблематичних тачака:
1. Члан 1. : „ Католичкој цркви се признаје у сваком од њених обреда пуно право да слободно врши мисију у Краљевини Југославији“
2. Члан 32. : „У случајевима мешовитих бракова грађанске власти ће учинити све да се на захтев увређене католичке стране поштује јемство од стране супружника да ће сви синови и кћери без изузетка бити одгојени у католичкој вери.“
3. Чланови 35 и 37. : „ Постоји споразум да се са ступањем на снагу овог конкордата укидају закони, уредбе и правилници који су сада на снази у Краљевини Југославији уколико су ови у опреци са одредбама садржаним у овом конкордату.“
==Извори==
Ради решавања новонасталог проблема председник Владе Милан Стојадиновић је одлучио да се појави пред Сабором. Његов посредник био је митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Владике су Стојадиновића саслушале у леденој тишини. Конкордат је у одбору прошао, али су против њега гласали и др Воја Јањић и архимандрит Никанор. Свештеник Марко, који је гласао за конкордат, аутоматски је лишен чина. Оно што је ситуацију довело до експлозије, било је здравствено стање патријарха који је оболео на самом крају Сабора и који је сваким даном био у све горем стању.
* Лановић, Увод у правне науке, 325. страна
Патријарх је до тада био доброг здравственог стања, тако је било и до пред сам почетак сабора у мају 1937. године, али се његово стање нагло погоршало у јуну исте године, тако да је за последицу сматрано тровање иза којег стоји влада. Лекари су утврдили да је код патријарха заиста присутно тровање у стомаку, али нису могли прецизно да одговоре како је до тровања дошло. Патријарх је био у својој вили на Сењаку потпуно изолован од спољашњег света. Код њега нико није могао да уђе без дозволе митрополита загребачко-љубљанског Доситеја. Храну му је спремала и лично давала госпођа Карамата, од које је купио вилу. Тешко се могло закључити да би иза тровања могла стајати влада, јер је њој више ишло у корист да патријарх буде здрав.
Патријархово стање се све више погоршавало, и током јула лекари су поставили дијагнозу да патријарх неће моћи да оздрави. Звучи просто невероватно чињеница да је у исто време када је Патријарх оболео, оболео и његов брат који је јео заједно са њим, а који је и умро у приближно време када и Патријарх.
Влада је заказала гласање за конкордат 23. јула 1937. године. Владика шабачки Симеон Станковић предложио је да се одржи молебан за здравље патријарха, који би укључио и литију од Саборне цркве па до темеља Храма Светог Саве на Врачару. Међутим, молебан и литија су заказани за 19. јул, у тренутку када је већ започела расправа у Скупштини, у вези са конкордатом. У пет часова после подне почело је у Саборној цркви молепствије на коме су служили епископи: шабачки Симеон и викарни епископи Сава, Платон и Викентије. После одржаног молепствија архијерејски намесник за град Београд, протојереј Миливој Петровић, објавио је наређење од Управе града Београда да се не може одржати литија која је била најављена. Народ је с огорчењем про¬тествовао против овакве наредбе и захтевао да се литија одржи. Стање духова у цркви било је тако да је постојала велика опасност да ће народ силом нагнати епископат и свештенство да учествује у литији. На литији су учествовали епи¬скоп шабачки Симеон, викарни епископи Сава и Платон и око четрдесет свеш¬теника.
[[Категорија:Конкордати|*]]
Чим су епископи са свештенством изашли на улицу испред црквених барјака испречио се кордон жандармерије(5) забрањујући да се иде даље. Литија је дошла до зграде Народне банке, али појавила су се са свих страна појачања жандармерији и почели су тући свештенство и народ гуменим палицама. Епископ шабачки до¬био је по грудима и глави неколико удараца, пао је обливен крвљу на калдрму до¬бивши озледу близу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је епископ држао искривљен је.
[[Категорија:Католицизам]]
[[Категорија:Религија и политика]]
Када су се људи разишли, улице Поп Лукина и Краља Петра биле су прекривене поцепаним барјацима, подераним одеждама и изгаженим иконама. У ноћи између 23. и 24. јула, конкордат је изгласан. Од 293 посланика, 172 су гласали за. Исте ноћи, умро је патријарх Варнава.
[[Категорија:Споразуми]]
Свети Архијерејски Синод је још 19. Јула, после „крваве литије“, одлучио да се сви министри и посланици који су гласали за конкордат искључе из Цркве. Иницијативу да се донесе оваква одлука покренуо је епископ жички Николај (Велимировић). Поред „крваве литије“ у Београду, присутни су немири и по централној Србији, од којих је најтеже било у Младеновцу где је неколико људи настрадало. После патријархове смрти, Сабор је прогласио ванредно стање, те је одбио у првом тренутку избор новог патријарха. Синод је 12. септембра 1937. године упутио посланицу народу, у којој је изрекао захвалност свима онима који су стали на страну Цркве током борбе против конкордата.
Појавила се брошура „крвава литија“ коју је аутор потписао као „Небојша“. Она је тешко оптуживала Стојадиновићеву власт. Блаженопочивши епископ шумадијски Сава, 1982. године износи податак да је аутор ове брошуре био епископ Платон Бањалучки. У то време када је брошура изашла, Стојадиновић и Корошец су сматрали да иза ње стоји Воја Јањић. Стојадиновић се постарао да изађе друга брошура, која је бранила владу. На крају је започео процес измирења између Цркве и власти. Стојадиновић је 27. октобра упутио изјаву Синоду, у којој је изјавио да влада више неће потезати питање конкордата. Министар Корошец је изјавио 29. децембра 1937. године да се питање конкордата ставља ad acta.
Српска православна црква 1938. године
Сабор је сазван у јануару 1938. године. Пре избора патријарха, од владе је тражено конкретно, прецизно објашњење: шта ће бити са конкордатом? Такође је тражено да се позову на одговорност сви представници полиције који су одговорни за насиље у „крвавој литији“. Стојадиновић је одговорио још једном, да је питање конкордата скинуто са дневног реда, да су извесни функционери одговорни за насиље смењени, али је затражено да Српска црква реципрочно укине духовне казне изречене према министрима и другим лицима, који су гласали за конкордат. Стојадиновић, председник владе, својим поверљивим актом бр. 1861 од 1. фебруара 1838. године известио је митрополита Доситеја: „1) Да овај и овакав Конкордат са Ватиканом неће више бити изношен пред Народно претстав¬ништво на озакоњење; 2) да ће Краљевска влада при сваком будућем сређивању својих односа са Ватиканом и при регулисању својих односа са Ватиканом и при регулисању положаја Римокатоличке Цркве у Краљевини у пуној мери респекто¬вати и применити државним Уставом загарантовано начело равноправности свих законом признатих вероисповести у нашој држави.“ Сабор је донео одлуку којом усваја захтев краљевске владе, и пристаје на повраћај у Цркву раније изопштених личности. За кривична дела у вези са конкордатом учињена од 1. јануара 1937. године па до 21. фебруара 1938. године, дата је општа амнестија. Тиме је окончана конкордатска криза.
После завршетка овог поглавља, 21. фебруара 1938. године изабран је трећи патријарх васпостављене Патријаршије, дотадашњи митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Гаврило Дожић је добио већи број гласова у односу на Георгија Зубковића и Петра Зимоњића.
Закључак
На самом крају, а на основу горе већ изнетих чињеница, морамо закључити да је на међусобне односе између Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у периоду између два светска рата утицало више фактора за које слободно можемо рећи да се поклапају са обе стране.
На територији новоосноване државе нашле су се две веома јаке и распрострањене верске заједнице, које су обе са своје стране ту већ вековима, обе дају идентитет своме народу, па није ни чудо зашто су се обе бориле за превласт државне цркве. Обе верске заједнице је следовао велики број грађана новоосноване државе па су са разлогом и једни и други тражили превласт.
Ипак срж проблема заиста лежи у држави, која ни сама није била добро организована, која ни сама није могла да одреди који је град центар државе, а камоли да равноправно постави верске заједнице на својој територији. Требало је правити баланс и покушавати на друге начине умирити Хрватску страну и проблем са Италијом око територије, решити проблем заједничким решењем које неће бити на штету Српске правослане цркве која је према конкордату заиста била стављена на степен другоразредне цркве иако је њој припадао највећи број тадашње државе.
Самим тим у светлу свега овога треба тражити решење за превазилажење проблема између две цркве, који су овиме само погоршани, а касније кроз рат још више пољуљани.
Литература
1. С. Вуковић, „Гаврило (Дожић), патријарх српски 1938-1950“, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, 107-109, Каленић – Крагујевац, 1996.
2. С. Вуковић, „КРВАВА ЛИТИЈА“ У БЕОГРАДУ 19. ЈУЛА 1937. ГОДИНЕ
3. С. Јаковљевић, „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године“, Богословље LXXIII/2, 272-295, Београд, 2014.
4. М. Мишовић, Затамњена историја (Тајна тестамента краља Александра и смрт патријарха Варнаве), Београд, 1994.
5. Р. Поповић, Појмовник црквене историје, Београд, 2000.
6. П. Пузовић, „Последњи дани патријарха Варнаве“, Прилози за историју Српске православне цркве 4, Београд, 2014.
7. П. Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад, 2010.
8. Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве 3, Београд, 2002.
9. В. Ћоровић, Историја Срба, Подгорица – Ријека – Нови Сад, 2005.
10. Милан Стојадиновић, „Ни рат ни пакт“, Buenos Aires, 1963.
11. М. Весић, ОДНОСИ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ, Београд, 2015.
| 