Попречно-пругасти мишић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{радови у току}}
Попречно-пругасто (скелетно) мишићно ткиво ({{јез-лат|textus muscularis striatus}}) чини највећи део масе људског тела (око 40%). Оно изграђује мишиће трупа, удова, лица, врата, [[језик (орган)|језика]], непца, [[ждрело|ждрела]], [[гркљан]]а, [[дијафрагма|дијафрагме]], највећег дела [[једњак]]а, [[мокраћна цев|мокраћне цеви]], [[вагина|вагине]] итд. Ти мишићи су одговорни за кретање, одржавање позиције тела, мимику, [[говор]], [[гутање]], [[дисање]] и друге виталне функције организма.
Ово ткиво је специјализовано за краткотрајне снажне контракције, а инервишу га моторна и сензорна влакна цереброспиналних живаца што значи да се налази под контролом воље (са изузетком једњака и дијафрагме).<ref name="r15"> Марија Михаљ, Даница Обрадовић: "Општа анатомија", Нови Сад 2000. ISBN 86-489-0276-2</ref>
Скелетно мишићно ткиво изграђују дугачке и релативно танке ћелије цилиндричног облика, које се називају и мишићна влакна. Влакна су међусобно постављена паралелно и окружена су слојем растреситог везива, које се назива ендомизијум. Већи број влакана се удружује и формира сноп, кога окружује омотач перимизијум. На крају, ови снопови формирају мишић и окружени су још једним омотачем изграђеним од густог везивног ткива, који носи назив епимизијум. Кроз ове омотаче пролазе [[крвни судови]] и [[нервни систем|живци]].<ref name="r3"> З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: "Хистолошка грађа органа" ("Бонафидес" Ниш 2001) ISBN 86-7434-003-2</ref>
Мишићне ћелије су дугачке од 1 -{mm}- до 12 -{cm}-, а имају промер 10-100 -{µm}-.<ref name="r15"> Марија Михаљ, Даница Обрадовић: "Општа анатомија", Нови Сад 2000. ISBN 86-489-0276-2</ref> У њиховој [[цитоплазма|саркоплазми]] се налазе бројна овоидна [[једро|једра]], велики број органела и мишићна влаканца (миофибриле). Једна од главних микроскопских карактеристика ових [[ћелија]] је испруганост у попречном правцу. Овај оптички феномен је последица структуре миофибрила, у коме се смењују светле (изотропне) и тамне (анизотропне) пруге. Ту појаву је први приметио Левенхук [[1685]]. године.
| |||