Бајазит II — разлика између измена

м
ciscenje; козметичке измене
м (ciscenje; козметичке измене)
{{Инфокутија владар
{{Владар
| име = Бајазит II
| слика = Sultan II. Bayezit.JPG| опис_слике = Бајазит -{II}-
 
== Прва освајања током владавине: Херцеговина и Молдавија ==
Пошто је повратио власт на унутрашњем плану, Бајазит II је могао да се посвети другим питањима. У пролеће 1483. године, беглербег Румелије освојио је Херцеговину, која је од тада била потпуно везана за Порту. Султан је отишао у Румелију, где је обновио утврђења. Смрћу његовог оца, прекинуто је примирје са Угрима, те су се у тој области стално дешавали напади и контранапади. Стигавши до Софије, Бајазит II је предложио обнављање примирја. Краљ Матија Корвин, који је ратовао са царем, прихватио примирје на 5 година.
 
Успоставивши мир са својим главним непријатељима, Венецијом и Угарском, султан је кренуо у поход на Молдавију. Већ дуже времена се та кнежевина противила Порти у Влашкој, чији су владари- наметнуо их је Стефан Велики- убрзо потчињени султану. У тој области се непрестано водио рат. Један неуспешан османски поход (1481. године) изазвао је Стефанов одговор. Био је то изговор за поход који је Бајазит II повео 1484. године против градова Килија и Акерман, који су имали велики стратешки значај и чије је запоседање отварало пут ка Пољској и Угарској. Штавише, османски гарнизони на молдавској територији онемогућавали су њихове интервенције у Влашкој. Коначно, ти важни привредни градови налазили су се на трговачком путу који је повезивао Пољску и Балтик са Блиским истоком, преко Црног мора. Заузимањем ових градова ојачала је позиција султана, док је Молдавија ослабила. Он је коначно постао господар читавог Црног мора, што се и могло предвидети ако се сагледа промишљена политика коју је у тој области од доласка на престо водио Мехмед II Освајач.
Примирје које је владало између Османлија и западних земаља током прве две деценије XVI века, омогућило им је да се суоче са једном од најозбиљнијих криза у својој историји. Услед рата са Венецијом, 1500. године, Караман се поново подигао на устанак под једним претендентом, припадником локалне династије, кога су подржавала локална туркменска племена Тургут и Варсак, она иста која су настојала 1481-1483. да искористе проблем са Џемом. Нестабилност у Анадолији имала је дубоке узроке. Становништво, које још није било прихватило да буде део Османског царства, остало је верно својим принчевима, а номадска, туркменска племена, жестоко су се противила увођењу османске фискалне праксе. И оштре реформаторске мере које је предузео Мехмед II још увек су се осећале. Дервиши и спахије искрено су подржали побуну, коју је велики везир Месих-паша успео да угуши тек 1501. године.
[[Датотека:Shah Ismail I.jpg|лево|мини|Персијски шах Исмаил I ]]
Оно што је кризу чинило још озбиљнијом, било је то што је она избила истовремено са појавом новог типа власти у Персији. Након смрти Јакуба, емира Аккојунлуа, 1490. године, у Персији је започео грађански рат који се завршио свргнућем династије и преузимањем власти од стране младог Сафавида, шаха Исмаила. Ступивши на историјску позорницу 1499. године, он је 1501. године постао господар престонице, Табриза, а затим је 1508. године освојио Багдад: дакле, постао је једини господар Иранског царства. Османлије, као и династија Аккојунлу, Сафавиди, пореклом из Ардабила, били су најпре шејхови једног религиозног реда, ни сунити, ни заиста шиити, већ су највише нагињали хетеродоксији. Њихова месијанска доктрина, која је вукла корене из преисламске традиције, у великој се мери раширила у Анадолији, нарочито у племенским областима Теке, Карамана, Тауруса, одакле су редовно почињале побуне против централне власти Османлија. Те присталице, слепо одане харизматској личности шаха Исмаила коме су добровољно давали прилог, поред пореза који су били дужни да плаћају султану, представљали су темељ шахове војске, која је била малобројна, али фанатично одана свом господару и неизмерно храбра.
 
У пролеће 1500. године, шах Исмаил се нашао у Ерзинџану, где је окупио своје присталице. Они су дошли у мањем броју него што је очекивао, што га је одвратило од идеје да отворено подржи побуну у Караману. Бајазит није ни најмање сумњао у његове непријатељске намере и на границу је послао извиђаче. Улазак шаха Исмаила у Табриз га је забринуо: 1502. године уследио је низ хапшења, док је велики део становништва, претежно кизилбаша (црвене капе) протеран на територије недавно одузете од Венеције у Мореји (Пелопонез). У циљу раздвајања Сафавида од њихових присталица у Анадолији (који су чинили основу њихових снага), султан је у лето 1502. године затворио границу: кизилбаше нису могле ни да уђу, а ни да изађу из царства. Мера није имала ефекта, јер је био дозвољен пролаз трговачким караванима, те су шахове присталице наставиле да улазе на територију османске Анадолије.
363.220

измена