Википедија

Гргур Бранковић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 28:
По доласку на власт Ђурађ је потписао са Турцима вазални уговор по коме је дао неке већ од турака освојене територије и плаћао харач Турцима као и његов ујак [[Стефан Лазаревић]] а Гргур је био обавезан да командује одредима који помажу Турке у походима. После похода на [[Солун]] [[1430]]. године Гргур се у боју истакао и био посебно награђен од султана [[Мурат II|Мурата II]]. У то време Турци су помогли Ђурђу и заједно са Гргуром повратили изгубљене територије у [[Зета (држава)|Зети]] које је узурпирао даљи рођак Балшића Стефан Марамонте.
 
Турски напад на српску престоницу [[Смедерево]] почео је [[1439]]. године. Мурату II је досадило да Ђурађ све време седи на две столице – угарској и турској. Гргуров брат [[Стефан Бранковић|Стефан]] био је задржан у Турској као талац, сестра [[Мара Бранковић|Мара]] је била у Муратовом харему а мајка, отац и најмлађи брат Лазар кренилу су у бекство у Угарску. Гргур је са народом бранио [[Смедерево]] уз помоћ свог ујака Томе Кантакузен. После три месеца борбе утврђени град је пао због недостатка намирница и Гргур се предао Турцима. Добио је као вазал већи део земље који је поседовао његов деда [[Вук Бранковић]]. Да ово није вазалство већ сужањство Турци су брзо показали јер су га одвели у заточеништву код брата [[Стефан Бранковић|Стефана]] који је у Турској био још од Марине „удаје“.
 
Када је деспотовина већ била у расулу под турским налетом а само Ново Брдо се још увек бранило Ђурађ се тајно дописивао са децом у Турској. Ово је био повод да Мурат II [[1441]]. нареди ослепљење Гргура и [[Стефан Бранковић|Стефана]] у далеком граду Токату, а узрок је било стално Ђурђево шуровање са Угарима. [[Мара Бранковић|Султанија Мара]], када је сазнала, молила је за поштеду браће и султан се сажали али већ је било касно јер гласник није стигао да јави поништење казне. Године [[1443]]. Ђурађ је на страни Угара против Турака и после тог рата договара се са султаном да му врати српске земље, градове и заробљене синове. Кад је видео слепе синове Ђурађ је пао у несвест од жалости.
 
Током [[1446]]. године најмлађи брат [[Лазар Бранковић|Лазар]] се оженио са Јеленом, ћерком морејског деспота Томе Палеолога, синовицом цара Јована VIII и овим чином Гргур је изгубио право наслеђа престола јер се знало да Византинци удају принцезе искључиво за престолонаследнике. Лазар је именован и Ђурђевим савладарем.
 
После смрти Ђурђа [[1456]]. Гргур са сестром Маром бежи у Турску код султана [[Мехмед II Освајач|Мехмеда II]] не би ли спасао живот од брата деспота [[Лазар Бранковић|Лазара]] који је за сарадњу са Угарима. Заједно са сестром која има завидан углед код султана тражи деспотску титулу. Већ [[1458]]. године умро је и деспот [[Лазар Бранковић|Лазар]] а Гргур са Турцима и сином Вуком напада Смедерево.
 
После доласка Томашевића на чело деспотовине, а затим пада под турску власт, живи неко време код сестре, замонашује се под именом Герман па убрзо умире у Хиландару [[16. октобар|16. октобра]] [[1459]]. године. Гргур је из ванбрачне везе добио сина [[Вук Бранковић (деспот)|Вука]] – Змај Огњеног Вука, потоњег титуларног српског деспота.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Гргур_Бранковић”