[[Датотека:Serbia 1360 sr.png|мини|300п|Српско царство, у време цара Уроша, са територијама обласних господара]]
'''Алтоман Војиновић''' ([[1347]] — [[1359]]) је био [[Срби|српски]] [[војвода]] и [[велики жупан]] из породице [[Војиновићи|Војиновића]] који је владао [[Захумље|Хумом]]. Наследио је [[1347]]. године породичне поседе као најстарији син [[Војвода Војин|војводе Војина]]. У касну јесен исте године се оженио [[Ратослава Младеновић|Ратославом Младеновићем]] и са њом је [[1348]]. године добио сина [[Никола Алтомановић|Николу (''Алтомановића'')]] (1366—1373). Током своје владавине пратио је [[Стефан Душан|Душана Силног]] (1331—1355) [[освајања Стефана Душана|на његовим походима]], а сукобљавао се и са пљачкашким одредима [[бановина Босна|бана Босне]], [[Стефан II Котроманић|Стефана II]] (([[1314]])[[1322]] — [[1353]]), који су упадали у Србију. После његове смрти његове поседе је приграбио његов брат [[кнез]] [[Vojislav Vojinović|Војислав Војиновић]] (око [[1355]] — [[1363]]) који је са њих протерао једанаестогодишњег Николу и његову мајку.
== Порекло и породица ==
Ред 46:
После смрти војводе Војина почетком [[јесен]]и [[1347]]. године, његове поседе наслеђује његов најстарији син Алтоман. Он се крајем [[Година|године]] жени [[Ратослава Младеновић|Ратославом Младеновић]], са којом [[1348]]. године добија сина [[Никола Алтомановић|Николу (''Алтомановића'')]]. Он је за потребе свадбе затражио од Дубровчана неколико [[брод|лађа]], које су му они уступили тек на захтев самог [[Стефан Душан|цара Душана]], али су том приликом одбили да му за време унапред исплате одређену своту новца на име тзв. ''стонског доходка''.
Већ током [[1348]]. године Алтоман са својим одредима прати цара Душана на успешном походу по [[Епир]]у и [[Тесалија|Тесалији]]. Током наредне [[Година|године]] се обнављају непријатељства између бана Босне [[Стефан II Котроманић|Стефана II]] и српске царевине око западног дела Хума, овог пута због бановог грађења тврђаве на [[ушће|ушћу]] [[Неретва|Неретве]] што је у Србији противмачено као нека врста агресије. Последица тих сукоба били су чести упади трупа бана Босне на простор којим је владао Алтоман, а само [[Гацко]] је неколико пута страдало током њихових похода који су стизали и до [[Котор]]а. После пропасти дипломатских активности уз посредништво [[млетачка република|републике светог Марка]], цар Душан у октобру [[1350]]. године креће са војском на простор бановине Босне. Стефан II се пред њим повукао, тако да је Душан без борбе заузео цео Хум и отпочео опсаду [[главни град|престоног]] [[Бобовац|Бобовца]]. Међутим овај поход је био прекинут изненадним ударом [[Јован VI Кантакузин|Јована Кантакузина]] (1347—1354) на јужне границе српског царства, што је цара приморало да се са својом војском брзо повуче на [[југ]]. Ово повлачење је одмах искористио Стефан II и поново преузео контролу над западним деловима Хума.
После ове Душанове интервенције, одреди бана Босне су скоро у потпуности престали са упадима на просторе српског царства, али је и поред тога велики жупан Алтоман морао бити на сталном опрезу. Наредне године, он је провео управљајући својом облашћу, не упуштајући се у послове царевине Србије, пошто о њему у наредном периоду нема вести.
