Српски парламентаризам почео је још у време [[Први српски устанак|Први српски устанак]]Првог српског устанка]] и касније настављен у [[Кнежевина Србија|Кнежевини Србији]]. У периоду од 1804. до доношења првог српског Устава 1835, одржано је преко 20 заседања народних скупштина и зборова. Сретењским Уставом 1835. формализовано је постојање народне скупштине. По [[Сретењски устав|Сретењском уставу]] ([[1835]]) Народна скупштина је била народно представништво, али не и законодавни чинилац. Састојала се од ''„сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије“''. Депутати нису могли бити млађи од 30 година.
Народна скупштина се састајала једном годишње на [[Ђурђевдан]] по указу кнеза, али могла се састати и више пута ако би било потребно. Никакав данак се није могао „наложити или ударити“ без одобрења Народне скупштине. Годишња плата кнеза се није могла повисити без одобрења Народне скупштине нити умањити без одобрења кнеза.
