Клод Леви-Строс — разлика између измена

Пар је живео и обављао свој антрополошки посао у Бразилу од 1935. до 1939. године. Током тог времена, док је он био гостујући професор социологије, Леви-Строс је преузео његов једини [[Етнографија|етнографски]] теренски рад. Он је пратио и Дину, обученог етнографа у њеном сопственом праву која је такође била гостујући професор на Универзитету у Сао Паулу, где су спровели истраживање у [[Мато Гросо]] и Амазонској прашуми. Прво су истраживали Гуаyцурü и [[Бороро]] Индијска племена, остајући међу њима на неколико дана. 1938. године вратили су се због друге експедиције, дуже од годину дана како би истраживали [[Намбиквара]] и [[Тупи-Кавахиб]] друштво. У то време његова жена је патила од инфекције ока која ју је спречила да заврши студије, које је он закључио. Ово искуство је учврстило његов професионални идентитет као [[антрополог]]. [[Едмунд Лич]] сугерише, из Леви-Стросевог личног извештаја из ''Tristes Tropiques'', да није могао провести више од неколико недеља на било ком месту и да није био у могућности да лако прича са било којим од својих информатора на њиховом матерњем језику, што није карактеристично за антрополошко истраживачке методе партиципативне интеракције са темама да се добије пуно разумевање културе.

 

 

=== Протеривање ===

Крајем 40их и почетком 50их година, Леви-Строс је наставио да објављује и доживео је прилично велики професионални успех. Наког његовог повратка у Француску, постао је умешан у администрацију Француског центра за научна истраживања (CNRS) и [[Musée de l'Homme]] пре него што је коначно постао професор петог дела [[École pratique des hautes études]], 'Наука о религијима' где је претходно био професор [[Марсел Маус]], који је променио назив катедре у „Компаративне религије неписмених људи”.

 

 

Леви-Строс је 1959. године именован за председавајућег на Социјалној антроплогији на ''College de France''. Отприлике у исто време, објавио је ''Структуралну антропологију'', колекцију есеја који су пружили примере и програмске изјаве о структурализму. У исто време када је постављао основе за интелектуални програм, започео је серију оснивања како би установио антропологију као дисциплину у Француској, укључујући и Лабораторију социјалне антропологије у којој су нови студенти могли да уче и нови журнал ''l'Homme'' да објављује резултате истраживања.

''Дивља мисао'' не говори само о „примитивним” мислима, категорији коју су дефинисали претходни антрополози, него и о облицима мисли који су заједнички свим живим бићима. Прва половина књига заснива се на Леви-Стросовој теорији културе и мисли, док друга половина проширује исказ у теорију историје и друштвеним променама. Овај каснији део књиге увео је Леви-Строса у оштру дебату са [[Жан Пол Сартр]] о природи људске слободе. Са једне стране, Сартрова филозофија [[Egzistencijalizam|егзистенције]] смешта га у позицију у којој су људска бића била слободна да се понашају како су желела. Са друге стране, Сартре је био [[Левица|левичар]] који је био одан идејема као што је та да су поједници били ограничени идеологијама које су им наметнули моћници. Леви-Строс је представио своју структуралистичку идеју делатности у супротности Сартровој. Одјек ове расправе између структурализма и егзистенцијализма инспирисала је радове младих аутора као сто је [[Пјер Бурдје]].

 

 

[[Датотека:Claude Lévi-Strauss (1973).jpg|мини|Леви-Строс прима Еразмову награду]]

Његово разматрање дало је најбољи смисао када се истакло, насупрот позадини раније генерације друштвене теорије. Он је писао о овој вези деценијама.

 

 

Идеја друштвене функције се развила у два правца. Енглески антрополог [[Алфред Ретклиф-Браун]], који се дивио раду француског социолога [[Емил Диркем|Емила Диркема]], аргументовао је да је циљ антрополошког истраживања био да нађе заједничку функцију, као што је религија или скуп правила о браку који је важио за друштвени поредак у целини. Иза овог правца налази се идеја, становиште да се цивилизација развила кроз низ фаза, од примитивне до модерне, свуда на исти начин. Све активности у датој врсти друштва би допринеле истом карактеру; нека врста унутрашње логике би довела до тога да се култура друштва са једног нивоа развије у наредни. Према овом становишту, друштво би се могло схватити као организам, док његови делови функционишу као делови тела.