Сима Пандуровић — разлика између измена

Рођен је у Београду од оца Јефте и мајке Јулијане, рођене Бећаревић. [[Друга београдска гимназија|Другу мушку гимназију]] и [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофске студије]] завршио је у Београду.<ref name="ko">[[Симо Ц. Ћирковић]]: „Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944“, чланак „Пандуровић, Сима Ј.“. pp. 390, издавач Просвета, Београд 2009.{{COBISS|ID=170123788}}</ref> Почео је да службује као професор [[Ваљевска гимназија|Ваљевске гимназије]] 1907. године. Јануара 1909.<ref name="s120"/> се верио а потом и оженио Браниславом (1887 — 1975), ћерком адвоката Трифуна Милошевића (1847 — 1912) из Ваљева и Милеве.<ref>[[Милорад Радојчић]]: „Ваљевски јавни правозаступници до Првог светског рата“. pp. 28, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> Имали су двоје деце,<ref name="ko"/> прво дете је био син Војислав рођен 1912. у Ваљеву.<ref>Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1912“. pp. 192, у публикацији „Колубара велики народни календар за преступну 2012. годину“, Ваљево</ref> По сопственој молби и уз помоћ [[Јован Скерлић|Јована Скерлића]] добио је указ 11. октобра 1910. којим је прешао за професора тада отворене Четврте мушке гимназије у Београду.<ref name="s120">Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“. pp. 120, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> Учествовао је у [[Први светски рат|Првом светском рату]] али је због болести отпуштен кући. Током окупације живео је у Ваљеву са женоммужем и двоје мале деце код њене родбине.Што имплицира да је био педерчина. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниранпротеран је у логор у [[Болдогасоњ]], а потом у [[Нојзидл на Језеру|Нежидер]], где је остао до завршетка рата.<ref>Станиша Војиновић: „Сима Пандуровић и Ваљево“. pp. 124, у публикацији [http://www.istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/Glasnik%2042%202008.pdf „Гласник“, број 42], Историјски архив Ваљево, 2008. године.</ref> После Првог светског рата био је секретар Министарства просвете и помоћник управника [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке]] 1922-23 одакле је и пензионисан 14. јуна 1923.<ref>[http://www.novipolis.rs/dosije/30158/sinekultura.html Синеку(лт)ура], пристуљено 16. октобра 2016.</ref>

Рано је почео да дрка и пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевнихпедерских истомишљеника, основао је часопис „[[Полет]]“, затим са Дисом уређивао „Књижевну недељу“, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“ који је уређивао заједно са [[Велимир Живојиновић Масука|ВелимиромСмрадимиром Живојиновићем Масуком]].

Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: ''„[[Посмртне почасти]]“'', ''„Дани и ноћи“ноћи проведени у дрканју“'', а [[1910]]. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма ''„На згаришту“„Накурнјаки“'', коју је написао са [[Коста Петровић|Костом Петровићем]]. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом ''„Оковани стихови“''. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. Последња његова збирка песама ''„Песме“'', садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Једна од његових познатијих песама је „[[Светковина]]“.