Диетиламид лизергинске киселине — разлика између измена

[[халуциноген]]а<ref>[http://www.nida.nih.gov/infofacts/LSD.html InfoFacts - LSD]</ref>.

Средином [[19. век]]а су учињени први покушаји да се изолује активна супстанца [[ражана главица|ражане главице]] (или ергота), [[гљиве|гљива]] које као паразити живе на житарицама. [[1907]]. године су постигнути први успеси, а раних [[1930е|1930-их]], је изоловано заједничко језгро ергота, која је добило име [[лисергинска киселина]]. Тада је установљено да [[алкалоиди ражане главице]] појачавају контракције [[материца|материце]] и делују на [[циркулаторни систем човека|крвоток]] и дисајни систем.<ref name="vutra.org">[http://www.vutra.org/lsd.php Повијест ЛСД-а] (vutra.org)</ref>

Хофман је посумњао да опијеност има везе са хемијским спојем на којем је радио, те је након три дана одлучио да деловање супстанце подробније испита на себи. [[19. април]]а 1943. године у 16 часова и 20 минута, др. Алберт Хофман је унео у себе готово неописиво малу количину, у којој ни једна до тада позната супстанца није била активна у људском организму. Свега 250 микрограма, односно четвртину хиљадитог дела грама.<ref>Гледано данашњим мерилима, швајцарски научник је узео барем два до три читава ЛСД-а, количину која је многе друге послала на вишедневно психијатријско лечење.</ref> У 17 часова, услед опијености и мучнине, Хофман је замолио свог асистента да га отпрати до куће, а како због ратних рестрикција није било бензина, путовали су бициклом.<ref name="vutra.org" /> Јаке [[халуцинација|халуцинације]] појављивале су се током вожње, а Хофман је често имао осећај да стоје на месту, премда су се возили веома брзо. У том тренутку није могао ни претпоставити да ће његово искуство, као прво [[психоделично искуство|психоделично есид искуство]] икад, попримити култни статус, а захваљујући надљудском постигнућу вожње бицикла на 250 µг ЛСД-а, овај догађај је остао упамћен као “Дан бицикла”.<ref name="histlsd" /> Наредних неколико часова смењивала се стања халуцинација, мучнине и [[параноја|параноје]], а када је лекар дошао и прегледао Хофмана увереног да му се [[смрт]] ближи, није утврдио ништа необично на телу осим знатно проширених [[зеница (око)|зеница]].

Током 1950-их у [[Сједињене Америчке Државе|САД]] су изведена многа академска истраживања која су укључивала велики број стручњака, од којих су најпознатији Харвардски професори др. [[Тимоти Лири]] и [[Ричард Алперт]], који су постали убеђени да ЛСД има потенцијала за духовни развој човека. [[1961]]. године професор психологије Тимоти Лири је са својим сарадницима [[Ралф Мецнер|Ралфом Мецнером]] и [[Ричард Алперт|Ричардом Алпертом]] на [[Универзитет Харвард|Харвардском]] универзитету започео истраживачки програм под називом Харвардски псилоцибин пројекат, истражујући учинке [[псилоцибин]]а, а касније и ЛСД-а, на студентима. Професору Лирију је одобрена новчана донација од [[Универзитет Харвард|Харвардског]] универзитета ради изучавања ефеката ЛСД-а на групи од преко 400 добровољаца. Лири наглашава да ЛСД, када је исправно коришћен и дозиран, узет од добро припремљене особе у правој средини и уз надгледање професионалца, може променити понашање особе у добром смеру. Његова истраживања нису изазвала ниједно [[убиство]], [[самоубиство]], [[психоза|психозу]] нити лоше искуство. Циљеви Лиријевих истраживања су укључивали проналажење начина за лечење [[алкохолизам|алкохолизма]] и поправљање окорелих криминалаца. Многи учесници његових истраживања извештавају о мистичним и духовним искуствима за која тврде да су им трајно променила живот на боље. Др. Лири, на основу резултата својих истраживања, започиње кампању за терапеутску употребу ЛСД-а. Такође је препоручивао људима ЛСД као један од начина за духовни напредак.

Откриће ЛСД-а је изазвало велики интерес америчке обавјештајне службе [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]] која је већ дуже време тражила тзв. ''дрогу истине'', тј. дрогу која би требало да наведе конзументе на причање, чиме би се лакше долазило до тајних података. Дотад су испробали [[кофеин]], [[алкохол]], [[мескалин]], [[барбитурати|барбитурате]] и [[Kanabis (lek)|марихуану]], но сви су се показали недостатнима. Кад су [[1947]]. године добили извештаје о ЛСД-у, поверовали су да је то дрога коју траже и одлучили је испробати.<ref name="Branko Miloš" />

У опсежном истраживачком пројекту под називом [[МК-УЛТРА]] америчка тајна служба је дрогирала хиљаде америчких грађана ЛСД-ом без њиховог знања и одобрења.<ref name="CIADOD">{{cite news | first= | last= | coauthors= | title=Chapter 3: Supreme Court Dissents Invoke the Nuremberg Code: CIA and DOD Human Subjects Research Scandals | date= | publisher=United States Department of Energy | url =http://hss.energy.gov/healthsafety/ohre/roadmap/achre/chap3_4.html | work =Human Radiation Experiments | accessdate=04. 10. 2007 | language =}}</ref> Након година тестирања на војницима, ратним заробљеницима, психијатријским пацијентима, ситним криминалцима, проституткама, гангстерима и властитим агентима, ЦИА одустаје јер деловање ЛСД-а није довољно предвидиво да би се могло искористити у војне и обавештајне сврхе.

ЛСД се у организам обично уноси сисањем картончића натопљених киселином, гутањем таблета, капсула, прашкова и течности или у виду интравенских инјекција.<ref name="narkomanija.ba" />

Дозирање ЛСД-а се мери у [[миркограм]]има (µg), милионитим деловима [[грам]]а. Ради поређења, дозирање већине лекова и дрога се мери у [[милиграмим]]а, хиљадитим деловима грама. [[Алберт Хофман]] је сматрао да активна доза [[мескалин]]а, између 0,2 и 0,5 -{g}-, има деловање упоредиво са 100&nbsp;µg или мање ЛСД-а. Другим речима, ЛСД је између пет и десет хиљада пута јачи од мескалина.<ref name="problem-child">Albert Hofmann, [http://www.psychedelic-library.org/child.htm LSD—My Problem Child]. McGraw-Hill. 1980. ISBN 978-0-07-029325-0.</ref> Појединачна доза ЛСД-а обично износи између 100 и 500 микрограма, док се деловање може осетити већ са 25 микрограма.<ref name="greiner">{{cite journal | authorvauthors=Greiner T, Burch NR, Edelberg R | title=Psychopathology and psychophysiology of minimal LSD-25 dosage; a preliminary dosage-response spectrum | journal=AMA Arch Neurol Psychiatry |year=1958| volume=79 | issue=2 | pmid=13497365|pages=208-10}}</ref> Типична доза у 1960-им је износила између 200 и 1000&nbsp;µg, док је [[1990е|1990-их]] смањена на свега 20-80&nbsp;µg (нека истраживања показују да мање дозе углавном изазивају мање лоших трипова)<ref name="henderson-glass">{{Cite book | authorauthor1= Henderson, Leigh A.; |author2=Glass, William J. | title=LSD: Still with us after all these years |year=1994|isbn=978-0787943790 | publisher= Jossey-Bass | location= San Francisco | unused_data= |Jossey-Bass Inc., San Francisco}}</ref>

Иако ЛСД не изазива физичку [[зависност]], честа употреба може одвести психичкој зависности.<ref name="narkomanija.ba" /> Учесталим узимањем не развија се толеранција, што значи да временом нису потребне све јаче дозе, као што је случај код нпр. [[мДМА|екстазија]].<ref name="vutra.org" />