Лутеранство — разлика између измена

Назив „лутеранац“ је први пут у погрдном смислу употребио [[Јохан Ек]] током дебате јула 1519.<ref name=OOE796>{{Cite book|authorauthor1=Espín, Orlando O. and |author2=Nickoloff, James B |lastauthoramp=yes |title=An introductory dictionary of theology and religious studies|url=|publisher=Liturgical Press|location=Collegeville, Minnesota|year=|id=|pages=796}}</ref> Ек и други [[Католичка црква|римокатолици]] су следили уобичајену праксу да се [[јерес]] назива по свом вођи, тако да су сви поборници теологије Мартина Лутера означени као лутеранци.<ref name=ENC3>Fahlbusch, Erwin, and Bromiley, Geoffrey William. ''The Encyclopedia of Christianity, Volume 3''. Grand Rapids, Michigan: Eerdmans, 2003. pp. 362.</ref> Сам Мартин Лутер је одбацивао овај назив и свој реформаторски покрет је називао „јеванђеоски“ ({{јез-грч|ευαγγελιον}} - добре вести, [[јеванђеље]]).<ref name=OOE796/> Лутеранци су и сами почели да користе овај назив средином 16. века да би се разликовали од осталих реформистичких група ([[филиписти]], [[калвинизам|калвинисти]]). Теолози са [[Универзитет Хале-Витенберг|Универзитета у Витенбергу]] су 1597. употребили за своју цркву назив „лутеранска“.<ref name=ENC3/>

Лутеранска веронаука детаљно је изложена у [[Књига сагласја|„Књизи сагласја“]] (-{''Concordia''}-). Лутеранци верују у [[Света Тројица|Свето Тројство]] и [[Богочовек|богочовечију]] природу [[Исус|Исуса Христа]] распетог на крсту, који се спустио у ад, васкрсао и [[Вознесење|вазнео се на небо]], да после краја света суди живима и мртвима. Важно место у доктрини заузима концепција првобитног [[грех]]а, који може бити откупљен искључиво дејством божје [[божја милост|благодати]] ({{lang-la|Sola Gratia}}), која је изражена у вери ({{lang-la|Sola Fide}}). Стога спасење није у праћењу црквених заповести, него у веровању. Опроштај грехова даје само божја милост ({{lang-la|Sola Gratia}}). Глава цркве је Исус Христос ({{lang-la|Solus Christus}}), а не неки овоземаљаки посредник. Иако поричу улогу слободне воље у спасењу, лутерани на поричу слободну вољу у световном животу, и не верују у [[предодређење|предестинацију]]. Главни критеријум исправности вере је Библија ({{lang-la|Sola Scriptura}}). Допунска сведочанства су предања црквених отаца и други традиционални извори, не увек лутерански, али увек уз опаску да су они само онолико истинити колико су у сагласју са Библијом. Исти такав критички приступ примењује се на све теолошке изворе, укључујући самога Лутера, чије се дело поштује, али нема култно значење.

Лутеранци признају две [[свете тајне]]: [[крштење]] и [[евхаристија|причешће]]. Посредством крштења људи постају хришћани. Они се причешћем учвршћују у вери. Специфичност лутеранског причешћа међу црквама западног обреда је то што се вином причешћују сви верници, а не само свештеници. То је у вези са црквеним ставом да су свештеници само проповедници (пастори) у својој заједници, и да се ничим не разликују од обичних верника. Лутеранска црква сматра да има континуитет од апостолских времена. Ово наслеђе се не схвата као директно, као на пример у православљу, већ пре у духовном смислу.

Лутеранске цркве широм света окупљају преко 80 милиона верника. Од тога их у [[Немачка|Немачкој]] има 25,6 милиона, 19 милиона у [[Скандинавија|Скандинавији]], 8,5 милиона у Канади и САД. То је доминантна религија у: Шведској, Норвешкој, Данској, Финској, Исланду, Естонији и Летонији. [[Намибија]] је једина неевропска већински лутеранска земља. Значајне лутеранске заједнице постоје још у: Бразилу, Етиопији, Индонезији, Мадагаскару и Танзанији.

* {{Cite book|authorauthor1=Espín, Orlando O. and |author2=Nickoloff, James B |lastauthoramp=yes |title=An introductory dictionary of theology and religious studies|url=|publisher=Liturgical Press|location=Collegeville, Minnesota|year=|id=|pages=796}}