Памћење — разлика између измена

У ширем смислу, памћење се може односити на складиштење података у биолошким и техничким системима (на пример: [[рачунарска меморија]]).

Процес памћења може бити свестан и несвестан. Оно што памћење чини могућим је пластичност нервног система. Чак и неки организми далеко примитивнији од човека могу да памте. Способност памћења се код живих бића појавила [[Еволуција (биологија)|еволуцијом]] нервног система.

Памћење се још може поделити на ''декларативно'' и ''процедурално''. Пример декларативног памћења је познавање чињеница. За њега је одговорна [[кора великог мозга]] (неокортекс). Процедурално памћење подразумева вештине које се обављају аутоматски, без посебног интелектуалног труда: пливање, вожња бицикла, плес. Овим активностима управљају субкортикалне структуре мозга.

За разлику од активности попут говора, моторике или слуха, не постоји посебан центар за памћење у [[Мозак|мозгу]].<ref name="Gray's Anatomy40th">{{Gray's Anatomy40th}}</ref> Памћење је резултат заједничког деловања више можданих регија.

Овде се поставља питање шта би био основни механизам памћења на нивоу [[неурон]]а. Сећања су похрањена у спојевима нервних ћелија, такозваним [[синапса]]ма. Међу 100 милијарди ћелија људског мозга постоји око 100 до 500 милијарди синапси. Многе од њих нису статичне, већ могу да се појављују и нестају, и да мењају ефикасност комуникације између суседних неурона. Ова особина се назива синаптичка пластичност. [[Доналд Хеб]] је био први научник који је тврдио да синапсе могу да мењају јачину везе међу неуронима. Ову теорију је експериментално потврдио [[Ерик Кандел]]<ref>{{cite journal |url=http://www.ncbi.nlm.nih.gov:80/entrez/query.fcgi?cmd=Retrieve&db=pubmed&dopt=Abstract&list_uids=12526779 |title=Activity-dependent presynaptic facilitation and hebbian LTP are both required and interact during classical conditioning |journal=Aplysia] Neuron |year=2003 |volume=37 |issue=1 |pages=135-47}}</ref><ref>{{cite journal |authorauthor1=Huang, Y. -Y.; |author2=Zakharenko, S. S.; |author3=Schoch, S.; |author4=Kaeser, P. S.; |author5=Janz, R.; |author6=Südhof, T. C.; |author7=Siegelbaum, S. A.; |author8=Kandel, E. R. |year=2005 |title=Genetic evidence for a protein-kinase-A-mediated presynaptic component in NMDA-receptor-dependent forms of long-term synaptic potentiation |journal=Proceedings of the National Academy of Sciences |volume=102 |page=9365 |doi=10.1073/pnas.0503777102}}</ref><ref>{{cite journal |authorauthor1=Kojima, N; |author2=Wang, J; |author3=Mansuy, IM; |author4=Grant, SG; |author5=Mayford, M; |author6=Kandel, ER |year=1997 |title=Rescuing impairment of long-term potentiation in fyn-deficient mice by introducing Fyn transgene |journal=Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America |volume=94 |issue=9 |pages=4761-5 |pmid=9114065}}</ref><ref>{{cite journal |authorauthor1=Brandon, EP; |author2=Zhuo, M; |author3=Huang, YY; |author4=Qi, M; |author5=Gerhold, KA; |author6=Burton, KA; |author7=Kandel, ER; |author8=McKnight, GS et al. |year=1995 |title=Hippocampal long-term depression and depotentiation are defective in mice carrying a targeted disruption of the gene encoding the RI beta subunit of cAMP-dependent protein kinase |journal=Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America |volume=92 |issume=19 |pages=8851-5 |pmid=7568030}}</ref>, за шта је награђен [[Нобелова награда за физиологију или медицину|Нобеловом наградом за медицину]] [[2000]].

Постоји више форми синаптичког пластицитета. Оне се разликују по правцу (јачање или слабљење дуж правца), трајању (краткорочни или дугорочни пластицитет), типу синапси (хомо или хетеро-синапсе) и по молекуларним механизмима деловања.

Активацијом синаптичких веза долази до биохемијских промена, које дугорочно могу да изазову структурне промене у повезаности неурона.

Поједине регије мозга се могу повезати са одређеним типовима памћења. То демонстрирају случајеви губитка памћења у случају повреда. Рецимо, краткотрајно памћење се реализује у префронталном [[Церебрални кортекс|кортексу]]. Дуготрајно памаћење заједнички остварују кортекс и субкортексне регије мозга.

Декларативно памћење се остварује у целом неокортексу, при чему се епизоде памте највише у десној фронталној и темпоралној зони, док се значења памте у темпоралној зони.

У овладавању рутинским процедурама учествују моторне и префронталне регије мозга, али су најзначајнији центри у [[Мали мозак|малом мозгу]] и базалним [[ганглион|ганглијама]].

За емотивне успомене и за одмеравање бесних реакција најбитнију улогу игра [[амигдала]].

Процес у људском мозгу у коме искуство из прошлости изазива [[emocija|емоције]] се назива емоционална меморија. За проучавање ових феномена углавном се користе опити на животињама. Најчешћи су експерименти где се пацови условљавају страхом од непријатне стимулације.

Ова истраживања су доказала да се емотивно условљавање у мозгу реализује преко два механизма: субкортикално, т. ј. потсвесно (од таламуса до амигдале) и кортикално, т. ј. свесно (од таламуса, преко кортекса до амигдале). Несвесни тип је бржи (нешто се мрда, бојим се), али свесни тип има јаче дугорочно дејство (то је змија, може да ме уједе, боље да се склоним).

Неуротрансмитер [[глутаминат]] омогућава емотивно условљавање својим деловањем на [[таламус]].

Некада се сматрало да је памћење, као мишиће, могуће вежбати. Сматрало се да је памћење једна од ''моћи'' људског духа која се може развијати ако се што више користи. Међутим, експериментално је доказано да вољним памћењем, тј. директним вежбањем памћења, нема никаквих побољшања у могућности памћења. Памћење је могуће побољшати унапређивањем саме технике памћења ([[Мнемотехника|мнемотехнике]]) или унапређивањем стања целокупног организма (у основи лежи обезбеђивање довољно кисеоника за мозак, на пример вежбањем и шетњама, затим узимањем више мањих оброка дневно у циљу спречавања зачепљења крвних судова, итд.) Светски рекорд у памћењу највећег броја бесмислених цифара у року од 5 минута је 396.