Војислав Илић Млађи — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м popunjavanje kutijice |
Поправљене везе: Ћуприја → Ћуприја (град), Пушкин → Александар Пушкин |
||
Ред 25:
Рођен је [[7. октобар|7. октобра]] [[1877]]. године у [[Ореовица (Жабари)|Ореовици]] код [[Пожаревац|Пожаревца]], као прво дете Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније свештеника у цркви Светог Марка у Београду и дворског свештеника обеју династија. Тамо се налазила његова [[Родна кућа песника Војислава Илића-млађег|родна кућа]]. Погрешно је често везиван за песника [[Војислав Илић|Војислава Илића]], са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској [[Палилула (Београд)|Палилули]]. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова а из поштовања према Војиславу Илићу своме имену придодао је Млађи.
Школовао се у родном селу, у Пожаревцу и [[Београд]]у где је завршио Правни факултет на Великој школи [[1903]]. године. Службовао је у својству судског писара у [[Чачак|Чачку]], [[Крушевац|Крушевцу]], [[Јагодина|Јагодини]], [[Алексинац|Алексинцу]], [[Ћуприја (град)|Ћуприји]]. За секретара Апелационог суда у Београду постављен је 1919. године. Током 1922. радио је као помоћник управника [[Народна библиотека Србије|Народне библиотеке Србије]], а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде до пензионисања.<ref>[http://www.novipolis.rs/dosije/30158/sinekultura.html Синеку(лт)ура], пристуљено 16. октобра 2016.</ref>
Много упоређиван са [[Јован Јовановић Змај|Змајем]], био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.
Ред 33:
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени [[епитаф]]и красе многе гробове београдског Новог гробља.
Војислав Илић Млађи, песничка душа, преводима бисера светског песништва, приближио је Србији [[Александар Пушкин|Пушкин]]а, [[Михаил Љермонтов|Љермонтова]], [[Гете]]а, [[Фридрих Шилер|Шилера]], [[Молијер]]а, [[Жан Пол Готије|Готијеа]], [[Алфонс де Ламартин|Ламартина]] и друге великане. Његови стихови уклесани су у камен величанственог [[маузолеј]]а на српском гробљу [[Српско војничко гробље на Зејтинлику|Зејтинлик]] у [[Солун]]у. Писао је родољубиве, краљевске, религиозне и љубавне стихове. Били су снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, тако да су комунистички властодршци, [[1945]]. године, одлучили да протерају Илићеву реч из српске књижевности.
Стварао је и песме радости и заноса, очаран природом. Мање је можда познато да је написао и један надахнути текст о великом научнику [[Михајло Пупин|Михаилу Пупину]], а није заборавио ни свог учитеља Тасу коме је за Спомен књигу захвалних ученика написао јубиларни поздрав. Многе песме Илића Млађег нашле су своје место у антологијама поезије.
| |||