Речник — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
'''Речник''' је уређен списак речи, обично у виду књиге или додатка уз књигу, с објашњењима на истом језику или еквивалентима другог језика. Проучавањем речника, као и вештином састављања речника (прикупљање, опис и презентовање грађе) бави се [[лексикографија]]. Поред овог, термин речник може означавати и фонд речи којима се служи један човек или друштвена група.▼
▲'''Речник''' је уређен списак речи, обично у виду књиге или додатка уз књигу, с објашњењима на истом језику или еквивалентима другог језика. Проучавањем речника, као и вештином састављања речника (прикупљање, опис и презентовање грађе) бави се лексикографија. Поред овог, термин речник може означавати и фонд речи којима се служи један човек или друштвена група.
== Типови речника ==
Речник остварује троструке релације – према својој грађи, састављачу и кориснику. Однос према грађи одређује захват речника, према састављачу – његову намеру, а према кориснику – његову намену. Сви речници се деле на основу неколико критеријума: сфера интересовања речника, број језика који су у језику обрађени, обухваћена лексичка маса, начин презентације те масе и обим речника.
# На основу првог критеријума, који је и најопштији, разликујемо ''енциклопедијске'' речнике од ''језичких''. Језички речници баве се првенствено језиком, то јест лексичким јединицама језика и свим њиховим особинама. Насупрот њима, енциклопедијски речници (највећи и најопштији често се зову енциклопедије) дају, пре свега, податке о ванјезичком свету, физичком или не, а само су уређени по поретку речи, што их донекле приближава језичким речницима.
# Према броју језика речници се деле на ''једнојезичне'', ''двојезичне'' и ''вишејезичне''. Једнојезични речници су књиге у којима се лексичке јединице једног језика предочавају и тумаче јединицама истог језика. Обично се у таквим речницима даје доста семантичких и граматичких података о речима. Двојезични речници су речници у којима су заступљена два језика, а у вишејезичним је заступљено више језика, па им је сфера употребе обично уска, углавном у терминологији. Двојезични и вишејезични речници се знатно концепцијски разликују од једнојезичних и у њима има много мање података о речима.
# Према обухваћеној лексичкој маси, речници се деле на ''опште'' и ''посебне''. Општи речници готово да не постоје због њиховог циља да се унесе целокупна грађа без било каквог ограничења. Они су, по правилу, једнојезични. Већина речника врши селекцију грађе по неком критеријуму:
:::а) употребне карактеристике лексичке масе;
:::б) развој лексичке масе;
:::в) иманентне особине лексикона;
:::г) граматичке особине лексичких јединица.
::На основу неког од тих критеријума, постоје: историјски речници, дијалекатски речници, регионални речници, терминолошки речници, речници језика писаца, речници табу лексике, речници страних речи, етимолошки речници, творбени речници, речници семантичких релација ([[Синоним|синонима]], [[Антоним|антонима]], [[пароним|паронима]], [[Хомоним|хомонима]]), [[фразеолошки речник|фразеолошки речници]], [[ономастички речник|ономастички речници]], [[речник врста речи|речници врста речи]], [[колокацијски речник|колокацијски речници]], [[речник језичких недоумица|речници језичких недоумица]], [[ортографски речник|ортографски]] и [[ортоепски речник|ортоепски речници]], [[синхронијски речник|синхронијски]] и [[дијахронијски речник|дијахронијски речници]] итд.
#<li value="4"> Према критеријуму презентације лексичке масе, речници се деле на ''генералне'' и ''специјалне'' речнике. У првима се грађа презентује описно, речима истог језика. У специјалним речницима грађа се износи на посебан начин – [[обратни речник|обратни речници]], [[сликовни речник|сликовни речници]] и сл.
# Према обиму речници се деле на речнике ''малог обима'', ''средњег обима'' и ''великог обима'' (тезаурусе). Речници малог обима су обично [[једнотомни речник|једнотомници]], речници средњег обима имају око 4 до 6 томова, а [[тезаурус|тезауруси]] имају 10 и више томова.
== Речничка макроструктура ==
Сваки речник је заснован на одређеној збирци језичких исказа. То је његова грађа. Извори грађе могу бити различити и могу се сврстати у три главне групе:
# [[корпус]], збирке написаних и изговорених текстова;
# информатори, изворни говорници одређеног језика (укључујући и ауторе речника);
# ранија лексикографска пракса, релевантна лексикографска остварења.
Основни задатак у сва три случаја јесте остваривање ''репрезентативности'', треба изабрати елементе које најбоље представљају целину. Да би се то остварило, у обзир се морају узети све релевантне лексичке употребе, језичке јединице из одређене сфере морају бити равномерно распоређене и мора бити подједнака заступљеност свих употреба.
Процес прикупљања релевантних информација у грађи зове се ''ексцерпција''. Следећа фаза је одабир [[одредница]], где се одређује које ће [[лексичка јединица|лексичке јединице]] и која њихова значења ући у речничку одредницу. Даљи лексикографски рад (конструисање и уређење одреднице) спада у домен речничке микроструктуре.
== Речничка микроструктура ==
Речник има леву и десну страну. На левој страни су одреднице, које се називају још и [[Лема|леме]] или лексичке јединице. То су речи које се дефинишу. Оне су распоређене по алфабетском реду. Десну страну речника чини текст са граматичким и семантичким подацима о речима и примери којима се потврђује употреба дефинисане лексеме, који се назива речнички чланак.
На левој страни су одреднице у књижевном облику, са акцентом који одговара акценатском систему књижевног језика. Први податак на десној страни је показатељ граматичке категорије (ознака м, ж или с за именице, свр. или несвр. за глаголе итд.), иза којег понекад следи етимологија. Након тога уз маркиране речи стављају се и квалификатори употребне и стилске вредности (да ли је реч експресивна, индивидуална, дијалекатска, карактеристична за научно-технички језик и сл.). Иза овог податка следи информација о синтаксичкој позицији речи, која нам говори под којим синтаксичким условима реч остварује одређено значење. После ове информације долази систем дефиниција, односно тумачење значења, које представља централни и најобимнији део речничког чланка и који је потом потврђен примерима употребе.
| |||