Димитрије Цинцар-Марковић — разлика између измена

После оставке владе Петра Велимировића образована је Цинцар-Марковићева влада, коју је штампа одмах назвала „генералска влада“. Влада је образована од радикала, либерала и нестраначких личности. По свом склопу личила је на раније „неутралне владе“ [[Светомир Николајевић|Светомира Николајевића]] и [[Владан Ђорђевић|Владана Ђорђевића]], јер је и она била састављена од политичара слабо везаних за своје странке. Политичари који су приступали личном режиму краља [[Александар Обреновић|Александра]], одвајали су се од својих дотадашњих странака, губећи тако везу са својом страначком базом. Сам краљ Александар, у суштини, био је склон увођењу [[самодржавље|самодржавља]] по угледу на [[Руска Империја|Русију]] и у пракси је покушавао да кроз демократске институције спроведи своју замисао личног режима, јер за званично увођење самодржавља није имао довољно политичке снаге и подршке. Између осталог, због тога су му блиски били генерали, међу којима су веома ретки случајеви страначки ангажованих и за политичке програме тадашњих странака у Србији заинтересованих личности.

 

 

У програму Цинцар-Марковићеве владе, осим повратка на [[Устав Србије из 1888. године|Устав из 1888]], било је и хитно доношење закона о чиновницима, свештеницима (са правом на пензију), закона о земљорадничком кредиту, о штампи и др. Цинцар-Марковић је намеравао и да укине диспозициони фонд, односно да останак фонда буде условљен редовним издавањем признаница на изузети новац са тачно одређеним циљом утрошка, као и са парламетарним надзором трошкова у време када су погодне спољнополитичке прилике .<ref>Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај, Политика, 24. октобар 1926, стр. 2.</ref>