У одређеним периодима различити језици су се користили као ''лингва франка''. Тако је у [[латински језик]] служио као ''лингва франка'', као и [[старогрчки језик|грчки]] у [[антика|античко доба]]. У средњем веку, латински је био лингва франка у западном делу Европе, а у [[Византијско царство|Византији]] то је био [[грчки језик|грчки]]. На Старом истоку неки од примера су [[акадски језик|акадски]] и [[арамејски језик]]. Од 7. века примат на Блиском истоку преузима [[арапски језик|арапски]] чија доминација траје пола миленијума. У југозападној и средњој Азији, односно на Индијском потконтиненту током касног средњег века и у новом веку лингва франка је био[[персијски језик]]. [[Шпански језик|Шпански]] је заменио латински и у току [[16. век|XVI]] и [[17. век|XVII]] века, био је језик комуникације у дипломатији, када га је заменио [[Француски језик|француски]], који је био језик међунардне комуникације све до средине 20. века, када га је потиснуо [[енглески језик]]. До укључења Велике Британије, Ирске и Данске 1973. године у [[Европски економски простор|Европску економску заједницу]], француски и [[немачки језик|немачки]] су били језици комуникације међу земљама чланицама. Немачки је био ''лингва франка'' науке у многим деловима Европе, Америци и неким деловима Азије [[(Турска]], [[Русија]], [[Азербејџан]]) током [[19. век|XIX]] и [[20. век|XX]] века, нарочито у области физике, хемије и социологије. Такође се сматрао пословним језиком и језиком политике. У неким дисциплинама, као што су филозофија и [теологија, и данас је познавање немачког језика од виталног значаја и поставља се као услов при кандидатурама за докторате на неким универзитетима не само у Европи, него и у свету. (РЕФЕРЕНЦА?)
